Девојке овакву понуду још нисте добиле из села: Зоран жели упознати ведру и насмејану жену да са њом дели све што има
Горњи Милановац – Кроз српска села све је више нежења и тај тренд се не мења већ неколико година. Девојке зазиру од послова на имању иако би тако саме себи биле газдарице и чини им се привлачнијим да у граду раде за другог и то не за велике плате. Момци су ту у великом проблему јер не желе напустити дедовину, али не желе ни без жене. Зоран Мирковић из села Коштунићи има кућу у Горњем Милановцу, ради у тамошњој успешној фирми која се бави производњом посуђа, али ипак најсрећнији је кад заврши са тим обавезама и баци се на обрађивање земље. Зато му је, како каже, тешко наћи сродну душу која ће разумети ти његову љубав према селу.
И док, може се рећи, има сређену имовинску карту, солидан посао и налази се у пуној снази и пуца од здравља, љубавни живот му је прилично оскудан. Наиме, иза себе има један неуспели брак из којег има кћерку. Са супругом се одавно разишао и жели јој сву срећу док за ћерку каже да је његов понос. Међутим, жеља му је да под сувоборске висове и у његов дом стигне једна нормална особа која се неће стидети да засади башту или убере свежу воћку у селу.
"Искрено речено желео бих да упознам жену која је ведра, насмејана, којој неће сметати моје дете. Која ће да ме воли и ја њу, овај иметак и остатак живота да поделимо. Некако ми то изгледа не иде за руком а волео бих јер овде имају сви услови за живот, не треба ломити леђа имамо све машине ту је ауто пут нова сеоска кућа лепа кућа у Горњем Милановцу и лепо домаћинство овде у Коштунићима једино што недостаје је нека нормална особа која на живот гледа са ведрије стране нешто попут мене", каже кроз осмех за РИНУ, Зоран Мирковић.
Иначе, Зоран са својих непуних важи за веома вредног и доброг човека, тешко да га можете срести да није насмејан а до сада га нико није видео љутог и да псује. Увек каже да је све што воли управо на обали ове прелепе реке која извире у Мокрој пећини под Равном Гором и у кући његових предака где се родио.
РИНА