Ово је најудаљениија школа у Србији, на наставу се током зимских месеци овде може стићи само на коњу: Сурови пештерски услови нису отерали вредне домаћине са огњишта, сеоска школа у Барама пуна ђака (ФОТО)

Сјеница - Иако су услови живота на Пештеру сурови, то није поколебало младе родитеље који су одлучили да остану на дедовини, ни не размишљајући да спас потраже у већим градовима. Остали су на својим имањима, махом се баве сточарством и захвљаљујући њима школа у сјеничком селу Баре и даље је пуна. Иако се понекад на наставу током тешким зимских месеци може стићи само на коњу.

„Деца су одлична. Добри су људи, одговорни, иду редовно у школу, добри су спортисти, добри радници. Просек је врло добар, одличан. Добра ствар је да и када оду у средњу школу нас не обрукају. Буду исти такви ако не и бољи”, каже за РИНУ, директор школе, Милан Бабић.

Ову сеоску школу похађа 65 ученика, а најудаљенији ученик мора често да препешачи и по петнаестак километара. Баш оно што често слушамо у причама наших родитеља, за ове малишане је и даље реалност. Све то их челичи и ствара од њих добре ђаке, вредне и успешне људе.

„Имам сина овде у школи. Зими је тешко, падају велики снегови. Деца пешаче, до пута и превоза, неких пет километара. Ја кад сам ишао, пешачио сам у оба правца, по петнаест километара”, каже један од мештана најхладнијег дела Србије.

Ову школу похађају и српска и бошњачка деца, сви су сложни и као једно. Како би их још више мотивисали и школске дане учинили занимљивијим, основано је друштво „Видовдан”, које ће се бавити културом, спортом и чувањем традиција.

„Ова деца су нам гарант опстанка овде на сјеничким Барама. Ми имамо овде петнаест села. Овде је некада, а то није било тако давно, ја сам 1975. годиште, било преко 200 ђака. Данас смо на 60. Али опстајемо”, каже Миљан Конатар, човек који је део свог иметка поделио са мештанима, у свом селу саградио цркву, а и данас је, велики приложник, тек основаног друштва „Видовдан”.

РИНА