Право чудо технике, фотоапарат стар 100 година и данас ради као швајцарски сат: Налази се у најстаријој кафани у Драгачеву и чува ратне тајне партизанских одреда (ФОТО)

Лучани - Данас кад се сви битни моменти могу овековечити мобилним телефонима и фотографије одмах погледати, заборављамо да је пре више од пола века фотоапарат био чудо технике, слике су од заборава чувале догађаје и људе, а на њих се чекало данима. Дух старих времена још увек чува се у једној кафани у Драгачеву. Када уђете у њу учиниће вам се да сте времепловом стигли у време с почетка 20. века, а међу столицама, столовима, старим фотографијама и посуђем пажњу већине посетилаца најчешће привлачи фотографски апарат из тог времена који и данас ради, а који је у ову драгачевску варошицу као и труба, стигао после Првог светског рата.

„Он је и данас у функцији и суштински у техници фотографисања ништа се значајно није променило. У њега се стави филм, усмери се у нешто или некога што би хтели да фотографишемо и то је то, ништа се битно није променило већ 200 година”, каже за РИНУ хроничар свих значајнијих догађаја у Драгачеву, фотограф Синиша Луковић.

Фотографски апарат променио је неколико власника, али је све до седамдесетих година прошлог века бележио све најважније догађаје у Драгачеву. Апарат се у села возио на воловским колима и чезама како би се овековечили сви важнији догађаји у породицама.

А да је фотографисање било важан тренутак у животу породица тога времена потврђује и Предраг Броћић Дачо у чијем власништву је данас фотографски апарат и чији је предак управо Петроније који је апарат донео у Гучу. У Дачовој кафани осим фото-апарата чувају се и фотографије начињене њиме.

„Ја и апарат смо исписници, сећам се да смо породично одлазили у радњу да се сликамо. Често је иза нас била нека осликана позадина, ми станемо или седнемо, мало се насмешимо, фотограф се са друге стране апарата покрије по глави неком црном крпом, шкљоц и готово”, каже Броћић.

Међутим није баш свако могао да се фотографише, израда фотографија је била изузетно скупа, па су се за тај тренутак одвајао новац и по неколико година.

„За велику слику мог прадеде, како су то мени причали наши стари, дата је свиња од 200 килограма”, прича овај гучки старина.

А да су фотографије начињене овим апаратом имале и историјску вредност потврђује и догађај из година непосредно после Другог светског рата, када је нова власт одлучила да спали компромитујуће фотографије.

„Нова власт је кренула да брише трагове свог присуства у некадашњем времену и из фотографске радње су изнели све да запале јер је на фотографијама и филмовима остало забележено да су појединци на почетку рата били на једној страни, а после су се полако престројавали и прелазили на другу страну и због тога је требало обрисати те трагове”, прича Луковић.

Он истиче да је умеће фотографисања са развитком нових технологија помало скрајнуто и да је данас за фотографисање довољан мобилни телефон, али да још увек постоје људи који цене фотографско умеће које ће увек бити на цени.

РИНА