Прилазе ми и питају да ли смо ми Срби стварно "лоши момци": Марко из Чачка пре шест година спаковао кофере и отишао преко океана, овако изгледа остварење његовог "америчког сна" (ФОТО)

Чачак - Живот на обали океана, џогирање у раним јутарњим сатима, одлично плаћен посао, кућа са базеном и егзотична путовања. Овако би поједини описали остварање "америчког сна", а многи су се из Србије и отиснули на далек пут како би тај сценарио претворили у реалност. Марко Драмићанин један је од тих. Пре шест година напустио је свој родни Чачак и отишао преко океана.

"Још од периода основне, а касније и средње школе, имао сам жељу да искусим “амерички сан”. Након што ми се 2016. године указала прилика за одлазак тамо, одлучио сам се на тај корак. Нестабилна економска и друштвена ситуација у земљи, као и спора транзиција у глобалне токове били су неки од разлога који су иницирали мој одлазак", каже Марко за РИНУ и додаје да пут до лагодног живота у земљи снова ипак није посут ружама.

"Постоји велика разлика између категорија екранизације и реалности. Оно што се представља на тв екранима из Хоивуда, делује лако оствариво и доступно. У стварности, доста је теже. За себе, могу реци да је “бољи зивот” од онога који сам водио пре. Тренутно радим у компанији за финансијско консултовање. Трудим се да пуно путујем, како по Америци, тако и по другим континентима. Недавно сам био и у Африци, из које носим фантастичне утиске. Све је то нешто што највероватније не бих могао себи да приуштим, да сам остао да живим у Србији", каже овај Чачанин.

Чак и хиљадама километара далеко Марко се сурео, додуше ретко, са предрасудама везаним за земљу из које долази. Како Србију и Србе виде у тамо неком далеком свету, поприлично је јасно.

"Већина њих и не зна где је Србија и најчешће нас помешају са Сиријом или Сибиром према начину изговора. Старије генерације које знају, углавном нас помену по Југославији. Део популације која прати спорт, зна нас највише по тенису, и Новаку. Неколико пута су ме питали за мишљење о томе да ли смо ми као Срби “bad boys” јер смо у неким од холивудских остварења окарактерисани као такви поводом ратова вођених у бившој Југославији", прича Марко.

Прилагођавање америчком систему, у његовом случају трајало је скоро две године за које каже да су биле и најтеже. Било је неопходно много одрицања и жртвовања.

"Управо у том тешком периоду прилагођавања, рекао бих да се понекад јави осећај носталгије и жеља за повратком, који убрзо буду замењени осећајем личне одговорности и борбом за своје циљеве. Могао бих рећи да се периодично јављају ти моменти, али исто тако схватим да је америчко тржиште капиталистичко, веома отворено за имплементацију нових идеја и да су далеко веће могућности од неких које су се, лично мени, указивале у Србији", изјавио је Марко.

Сада му мање недостаје све из Србије јер чешће долази. Међутим оно што му највише фали, осим прородице и пријатеља, свакако је храна.

"У Америци је јако убрзан зивот, сваким доласком у Србију, разлика у временској динамици буде све више осетнија. Могућности за почетак као и за напредовање су равноправне и доступне свима и не додељују се непотистички, ни на сличним основама. Веома је извесно искусити културолошки шок поготову у великим градовима где се можемо упознати са свим нацијама света, њиховим културама, кухињама, што је по мом мишљењу велика предност мултиетничких средина", закључио је овај младић.

Његова порука је јасна - ако желите нешто да остварите, борите се да успете. Тада чак ни остварање америчког сна није далеко.

РИНА