Олга нема времена да се жали: Овако свог болесног сина носи на леђима (ФОТО)(ВИДЕО)

Косјерић – Олга Бошковић одувек је била спремна да за свог сина оболелог од церебралне парализе помери брда и планине.

“Четири године носила сам га на раменима до школе. И по киши и по снегу. Kад је завршио први разред са врло добрим успехом, била сам пресрећна", поносно прича Олга, која је дубоко загазила у осму деценију живота.

Mеђутим, ни Предраг се није предавао, а парализа десне стране тела није га омела у остваривању циљева које је себи постављао. Испод трема родне куће сместио је своју дрворезбарску радионицу. Све што очима види, Предраг од дрвета може и да направи, једном руком.

"Десном руком придржавам предмет или дрво које обрађујем, а све што треба да урадим - урадим левом руком", прича Предраг и додаје да се са дрветом најбоље сналази.

Овом занату Предраг се окренуо пре 30 година. Тајне посла научио је од старог столара из комшилука.

"Годинама сам дане и дане проводио гледајући како он обрађује дрво. И ако се може рећи да се очима краде занат, ја сам га крао. Гледао сам и учио. Али, морам признати да се ради и о таленту, а чини ми се да ја имам талента за овај посао", каже Предраг док шмиргла дрво од кога ће направити нови сувенир.

Велика љубав овог вештог дрводеље је и музика. Радио је деценијама био саставни део његовог живота.

"Пре него што сам почео да се бавим овим занатом, сваки дан проводио сам уз радио. Много сам научио слушајући разне образовне и забавне емисије, кроз њих сам упознао и различите професије, пределе, занимања... То је био мој прозор у свет. Тада није било могућности као сада, да можете да чујете песму коју волите кад год пожелите, него сам чекао и по неколико дана да снимим то што желим. А када ми то успе, не могу вам описати моју срећу. Ове млађе генерације тешко да би то могле да разумеју", са радошћу у гласу сећа се Предраг прошлих времена.

Овај храбри и духом снажни Kосјерац, каже да је одувек имао и подршку породице, брата Томислава, снахе и братаница, али и родбине и комшија, који су увек били ту за њега.

"Kад крене комшија да коси ливаду, поведе и мене. Ја не могу да му помогнем, али направим неку лепу фотографију, мало се испричамо, и брже прође дан и њему и мени. Био сам са рођаком и на Дивчибарама, Златибору... Неке од мојих најлепших фотографија направио сам управо на тим местима", каже Предраг показујући нам фотографије које су завршиле на друштвеним мрежама.

РИНА