Како је Слободану Пенезићу Крцуну одрубљена глава у Роћевићима?

Краљево - Шестог новембра ове године навршило се пет и по деценија од како је у саобраћајној несрећи на Ибарској магистрали, у селу Шопићи код Лазаревца, погинуо народни херој Слободан Пенезић Крцун, тадашњи председник Владе Републике Србије и високи партијски функционер. До дана данашњег остала је велика мистерија око погибије  контраверзног политичара, по многима великог националисте и навијача Црвене звезде, човека који је једино смео да се супротстави Јосипу Брозу Титу ,али и великом патриоти који је дао велики допринос развоју ужичког краја.

Према званичној истрази ,Крцунова кола су због велике кише проклизала по блату, услед чега је возач изгубио контролу над возилом које је слетело са пута и при брзини од 130 километара на сат ударио у дрво.

По другој верзији несрећу је исценирала УДБА, која се првог послератног руководиоца ОЗНЕ решила баш по Титовом наређењу. Отуда ваљда и виц у којем Тито,кад му је саопштено да је Крцун погинуо, погледавши на сат запитао: ,,Шта,већ је пола два“. Зна се и то да се у ужичком крају после  Крцуновог страдања шапатом певала песма :,,Златиборе шапни Тари да Крцуна уби стари“.

Место и улога села Роћевићи у Крцуновом страдању

Нова осмогодишња школа у  Роћевићима,селу надомак  Краљева, 1970.  добила је баш Крцуново име. Испред школе урађена су два постамента на којима су постављене бисте Слободана Пенезића и Радоша Ракића, студента медицине и првоборца из суседног села Пекчанице, који је као припадник партизанских јединица погинуо у Босни 1943. у својој 22 години. Многима је сметало, нарочито великој фамилији Ракић, што је Радошева биста била далеко скромнија и мања него Крцунова, али се партијска у то време није порицала.

Петооктобарске промене 2000-те године биле су кобне и за Титовог саборца. У револуционарном заносу, у ноћи између 21 и 22. децембра,одмах после Светог Николе, сеоски лидери протеста одрубили су главу са попрсја и постамента постављеног у част српког револуционара и политичара. Следеће ноћи одрубљена глава бачена је у сеоски поток где су је временом прекрили муљ, шут и други отпад. Бисту Радоша Ракића, иако је био комуниста и Титов партизан, нико није дирао-стоји и данас испред школе која од 2000. године носи име песника Јована Дучића. Прича се,да Радошеву бисту нико није смео да скрнави јер су Ракићи највећа фамилија у Пекчаници и околним селима те су се егзекутори плашили последица.

О Крцуну се све мање прича

Приликом сеоских седељки, свињокоља и пецидбе ракије, нарочито зими – у децембру, кад пада годишњица Крцуновог страдања у Роћевићима, поведе се прича о исправности дела роћевачких петооктобарских вођа. Миленко Величић из Пекчанице тврди да је Крцун крив за десетине хиљада Срба прогнаних на Голи оток и да му никада није било места нигде у Србији а камоли у Роћевићима.Његов комшија Драгослав Радовановић мисли да споменике не треба рушити без обзира чији су јер они су сведоци једног времена, и добри и лоши.

Истина, у разговорима, чак и кад се потегне чашица више чувене роћевачке препеченице, нема више оне некадашње острашћености, препирке и свађа око улоге Слобадана Пенезића Крцуна у српској историји. На њега, бар што се Роћевића тиче, подсећа само постамент његове некадашње бисте.

РИНА