Овако се труковало некад: Жене оживаљавју старе занате не испуштајући иглу и конац из руку

Чачак – Ручно везен столњак или ткан ћилим некад су се могли видети у свакој кући. Вредне девојке годинама су стрпљиво спремале свој мираз плетући и ткајући, а ако нису добро баратале иглом и концем нису биле пожељне удаваче.

“У моје време која девојка није знала да хекла или било шта друго од ручних радова, сматрало се да јој нешто фали. Све те вештине од малена су се училе од мајке и баке и било је немогуће да се то не усврши до двадестих година”, каже Радојка Трипковић која иако је прешла педесету и даље за драге људе плете без муке.

Међутим, времена су се променила и ручни радови једно време нису били у моди, али њихова вредост је непролазна и како би се она сачувала заслужне су жене из чачанског удружења „Босиљак”, које су окупиле суграђанке да би им показале како се то радило некад. У просторијама у којима оне стварају уједно је и расадник знања, јер и они који никад нису узели иглу и конац ту су научили тајне старих заната.

„Кренуло је са редизајном намештаја и декупажом, а сада имамо и радионице за ткање, за пустовање вуне, златовез, шивење, хеклање, плетење, за моделирање. Овде се везе, плете, тка, трукују мустре. Вештина труковања је одавно заборављена, али у овом удружењу вредне женске руке оживљавају сећање на ову технику. Труковање је уствари пресликавање са одређеног папира на коме већ постоји одређена мустра, како се то у везу и зове, и онда се са те мустре пресликава преко индига на материјал” , рекла је председница удружења „Босиљак” Славица Јездимировић.

Како кажу ове вредне жене, ручни радови омиљени су и широм света, јер страни гости врло често воле одавде да понесу неки плетени, везени сувенир који ће их подсећати на Србију.

РИНА