Овако су некада настајале домаћице са сертификатом: Само једна школа спојила је варјачу и књигу

Краљево – Варјача и књига у Србији први пут су спојене кроз домаћичке школе које су настале као део европског историјског процеса женске еманципације крајем XIX века. Србија се након ослобађања од Турака убрзано прикључила токовима модернизације на многим пољима, али је питање женског образовања остало табу. Процес отварања домаћичких школа, иако прекидан у више наврата, донео је важне промене и на том плану.

Иницијативу за отварање прве домаћичке школе покренуло је Друштво за чување народног здравља, активно од 1902.године, када је затражило могућност за просветитељски рад. Оно је 1906.године основало Школу за сеоске домаћице у Кнежевцу код Београда,као и Варварину. После Првог светског рата оснивање школа за домаћице прелази у државне руке и од тада долази до њихове снажне експанзије и афирмације. Од 17.септембра 1920. године, када је уредбом званично регулисан њихов рад, домаћичке школе су осниване у изузетном броју и готово да није било места  до којег није стигла ,,образована варјача“.

,,Ратници који су преживели Први светски рат враћали су се на своја имања, својим кућама и породицама . Затицали су уништена домаћинства и требало обновити све и поновио рађати децу. Вратили су и у лошем здравственом стању а ракија, као утеха, није могла да има да снагу.Требала им је  добра кухиња да их подигне. Тај посао су само жене могле да правилно и одговорно изнесу.Зато су се и оснивале домаћичке школе где су жене могле да уче како да кувају, плету, поспремају куће,хране живину, везу,плету, подижу децу. У граду је требало и нешто друго те се учила  и етикеција, припрема колача, делиција, послуживање, скидање мустри из журнала. На тај начин мирила се књига и варјача, како тада, тако и сада“, рекла је за РИНУ Марина Лукић Цветић, историчарка уметности.

Она каже да су квалитети које су неговале домаћичке школе у готово сваком граду и већем селу широм Србије били: хуманост, економичност, ментално, физичко и духовно здравље народа( за које се веровало да почива на жени), ослобађање од сујеверја, празноверја, заблуда и конзервативног погледа на свет. Као посебан квалитет истиче се да је у овим установама владао домаћински ред, јер је та одлика , која све обједињује, била довољна гаранција родитељима и читавој заједници. Сматрало се да су од успеха у њима зависиле породична срећа и благодет човечанства.

,,Жене са завршеним једногодишњим домаћичким школама или само тромесечним курсевима биле су јако пожељне удаваче. Оне које су се представљале у јавности својим умећем, од прављења резанаца до ручних радова и удавале су се без дуката препоручујући се младожењама својим другим квалитетима. Умећем кувања, мешења, везом, баштованством, уређењем куће и многим другим вештинама наученим у домаћичким школама, жене су се наметале као  суверене владарке породичног дома.Уосталом, основни разлог формирања домаћичких образовних програма била је боља припрема младих жена за брак“, истиче Марина.

У организацији ,,Музеја слатка - Куће Цветића“ и Народног музеја у Краљеву тема домаћичких школа у Србији  је први пут интерпетирана у форми изложбе под занимљивим и провокативним називом : ,,Мужићу зашто те нема“. Ауторкa изложбе, др уметности и медија и глумица Лидија Цветић Вучковић и њене сараднице Тијана Шибалић и Марина Лукић Цветић, на студиозан и инспиративан начин откривају зашто су и где настајале домаћичке школе, како су изгледале и какво знање су пружале женама, како су први пут помириле књигу и варјачу,бар кад је Србија у питању и , најзад, какав су допринос оставиле целокупном друштву.

РИНА