Ево због чега је грнчарија из Злакусе заслужила место на Унесковој листи нематеријалног културног наслеђа: Драган открива тајну заната која се преноси са колено на колено (ФОТО)

Ужице – Након крсне славе, певања уз гусле и  српског кола на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног култирног наслеђа уписано је и злакуско грнчарство и то је први елемент који се нашао на листи из домена занатских знања и вештина.

У живописном српском селу смештеном поред Ужица, скоро сви домаћини баве се управо грнчаријом, за занат се нису школовали јер његова тајна преноси се са колена на колено. Свакодневно се у Злакуси направи на десетине лонаца, шерпи, сачева и других мајсторија од глине, а храна припремљена у оваквим посудама има посебан укус и мирис, а сваки лонац напраљен је глином из села Врањани, и каменом калцитом из Рупељева.

„Сам тај калцит је минерал, он даје храни сасвим другачији укус и мирис, у односу на обичне посуде. Зато је ово посуђе познато јер је прављено од чистих природних материјала, и нема ничега вештачког. Глина коју ископамо у дубинама земље је прашкаста и након један или два дана сједињујемо је са млевеним калцитом у односу педесет одсто. Меша се пет – шест пута све док се не добије компактна маса са којом можемо почети прављење. У зависности од посуде, направи се одговорајућа величине плоче коју касније можемо зидати. Када се то заврши остаје да се посуда заглади и ставе ручке. У зависноти од времена, изнесемо посуде напоље на сушење које траје два или три дана“, објаснио је Драган тајну грнчарије из Злакусе.

А да Тешићи не праве грнчарију узалуд, доказује и његова снајка Јелица, која ове производе, уз приступачну цену, продаје не само домаћим већ и страним купцима.

„Лонци вреде од од 1.200 динара, али има посуда чија је цена више од од 20.000 хиљада динара. То су лонци запремине преко четрдесет литара. Оптимална цена лонца за четворочлану породицу је око 1.500 динара. Изненадила сам се када нас је посетила група од осамнаест Индијаца, који су кренули пут Златибора, и када су видели шта све има у излогу свратили и доста тога купили, не питајући за цену“, прича Јелица за агенцију РИНА.

 Номинацијски досије којим је злакуско лончарство предложено за упис у циклусу 2019 - 2020. године, припремио је Центар за нематеријално културно наслеђе при Етнографском музеју у Београду, на основу одлуке Националног комитета за нематеријално културно наслеђе и Министарства културе и информисања Републике Србије.

Номинација је припремљена у сарадњи са предлагачима елемента Музејом на отвореном „Старо село” Сирогојно и Удружењем лончара „Злакуса” и уз подршку локалне самоуправе, институција културе и образовних институција укључених у очување традиционалне вештине израде кермичких посуда на ручном колу („витлу”).

У Одлуци се подсећа да се израда злакуске лончарије односи на знања и вештине у вези са израдом посуда за термичку обраду хране, које се користе у домаћинствима и ресторанима широм Србије, а израђене су од глине и калцита чија су налазишта у непосредној близини села Злакуса, у западној Србији. Знања и вештине израде се углавном преносе унутар заједнице, најчешће у оквиру самих породица, непосредним учешћем и радом са искусним занатлијама и представљају важан израз идентитета његових носилаца.

РИНА