Сеоској учитељици нису потребни лењир или прут, већ душа
Горњи Милановац - Најомиљенија личност у таковским селима је учитељица Ружица Томанић. Њена неисцрпна енергија произилази из вере да млади имају перспективу на селу и, сходно својој идеологији, руши предрасуде и гради темеље будућности младим поколењима која овде настављају славну повест завичајног краја.
„Посвећује деци много пажње, они је обожавају и према њима је као мајка. Она има своје радно време, али увек остаје дуже да деци објасни шта им није јасно, да са њима уради домаћи. Промени три превоза сваког јутра да би из Прањана дошла у Срезојевце, наложи деци ватру да им буде топло и свакога дочека на вратима школе” - каже Бобан Рубаковић, отац двојице близанаца који тврди да његови синови имају привилегију што им је учитељица Ружица Томанић.
Шесторо ученика првог, трећег и четвртог разреда сеоске школе још верују да свака учитељица у Србији дочекује ђаке испред школе, да свака својим ђацима ложи ватру и пипа чело да би проверила шта је разлог њихове ћутње, можда температура, јер то њихова учитељица ради. Она за то не мари јер, како тврди, ствара стабилне темеље њиховог образовања, али и погледа у свет.
„Рад са децом различитих узраста и разреда је само плус, јер једни од других уче, помажу се и узајамно сарађују. Сви су породично везани, брже зреле и нису им доступна средства комуникације као онима у градској средини. Нису оптерећени мобилним телефонима, нису генерација палчића која користе прсте више него мозгове,већ знају да се играју, читају,јуре за лоптом и не жуде за интернетом.Сви смо једна мала породица и ја сам њихов прозор у свет, њихов извор информација”, каже за агенцију РИНА учитељица Ружица Томанић.
Омиљена у горњомилановачким селима са неисцрпном енергијом и вером да млади имају песпективу на селу, задобила је поверење родитеља чијој деци гради стабилне темеље образовања.
Строга када треба, увек правична и увек са осмехом на лицу, описују је мештани сувоборског краја који су поносни на девојку која је из града дошла на село.
„Ружица је понос свих родитеља и свих мештана барем десет села у околини,не само што је из града дошла на село већ што поред учитељског позива стиже да обавља и све друге послове у домаћинству. У школи је створила породичну атмосферу и учинила да деца се осећају као да долазе у своју другу кућу.Према њима је као друга мајка, а деца то осећају, па им је приступ учењу много лакши”, каже Мирослав Вујанић, један од родитеља.
Пет година Ружица је свакодневно путовала из Горњег Милановца за Прањане,а онда је како помало у шали каже, нешто одабрала она, а нешто судбина.
„Упознала сам садашњег супруга Милована и ту сам, у Прањанима остала. Нисам замишљала да ћу живети овде, да ћу имати свадбу од три дана и да ћу након оволико времена, и даље бити заљубљена .Имам троје деце, једна кћи је већ у средњој школи а две похадјају основну у Прањанима. Пронашла сам себе, свој духовни мир и љубав. Љубав према мојој породици, послу и окружењу ме покреће. Водим се тиме да није срамота пасти, већ не дићи се и тако учим моју децу, и оне које сам родила, и оне које образујем”, тврди Ружица.
„Ја заиста волим свој посао и по вокацији сам учитељ а по опредељењу родитељ и трудим се да овој деци будем родитељ, ја сам патка са шест мојих пачића и они су за сада, моја друга породица”, додаје Ружица за РИНУ.
Упркос радном времену,никада на време кући отишла није, са дјацима одради домаћи након наставе,а свако јутро их дочека на вратима школе.Иако јој радни дан почиње у 5 ујутру ,никада се пожалила није јер како каже, има свој циљ од кога никада неће одустати.
„Морам да истрајем да ова деца остану овде, да не би дошло до одлива деце, а самим тим и затварања школе јер затварањем школе затвара се и село , културно и духовно, у сваком погледу”, каже Ружица.
Радни дан учитељице Ружице не завршава се у школи, већ ,како она тврди,тек почиње.
Ја као већина жена у Србији које су запослене, покушавам да приватно и професионално саставим,али моје стварне обавезе почињу у три сата поподне када долазим кући и сачека ме моја породица.
а сам првенствено мајка, имам три кћерке, имам супруга, свекрву и велико домаћинство као и кућне послове као свака жена што има, било да живи у граду или на селу. Затим ту су и послови на њиви, у пољу, јер јесен је и има доста посла.Ипак, када у себи имате љубави према ближњима, себи и окружењу ништа није тешко јер када пратите срце можете бити сигурни да нећете погрешити, ма шта радили”, каже Ружица.
Порука девојке из града која је животну срећу пронашла у селу гласи:
„Добро размислите, није увек најкраћи пут најлакши и није одлазак из села у град увек по сваку цену најпаметније решење. Сетите се чувених Шантићевих стихова:
” Остајте овдје!...Сунце туђег неба,
Неће вас гријат кô што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.
Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прадједова...”
Регионална информативна новинска агенција РИНА
