Воденица поточара једна од ретких која и даље меље у чачанском крају: Доктор Петровић чува традицију и не дозвољава да воденички точак престане да се окреће (ФОТО)

Чачак – Воденице поточаре некад су храниле на хиљаде гладних уста у Западној Србији, а само на Атеничкој реци у Чачку брашно се млело у чак у њих седамнаест, а данас се камен окреће у још само две. Једна од тих је она коју је од пропасти чува угледни лекар Бранко Петровић, који иако већ годинама живи у Београду није заборавио своје родни крај.

„Воденице су део традиције, а ова наша датира још из 19. Века. Ову је мој деда 1939. године из неког пређашњег стања где слике нема, претопостављам да је била дрвена, као и све тада преуредио у овај велики простор нетипичан за воденице у то време. Медицина је моја прва љубав, али и поточара са каскадама и родни крај су заувек у мом срцу и зато не дам да се угаси и да воденица престане са радом“, рекао је за РИНУ др Петровић.

Већ дванаест година бројне мештане, али и грађане Краљева, Горњег Милановца, Лучана вредни млинари ове поточаре радују квалитетноим и свежим пројиним брашном, а иако у својој осмој деценији са снагом младића, Иван Ђоковић, неуморно меље кукурузно брашно. Као дете са села, одавно је савладао занат па са лакоћом са точка припреми и до 200 кг брашна у дану.

„Посао се мора поштовати и мора се бити одговоран према раду. Излазимо у сусрет свим муштеријама, једном ако се не уради добро, они више неће доћи. Посао је понекад тежак. Иако се свако брашно може купути у маркетима и свима је лако достпуно, ипак се тражи и ово припремљено на старинкси начин. Долазе људи са разних страна, неко да купи брашно, неко донесе жито да самеље, увек посла има“, каже Иван.

Уз пријатан жубор воде и мељаве, када , тријерисањем од жита одвоје кукољ, већ по традицији у Бранкову воденицу се свраћа и због разговара , дружења и уживања у природи. А хук воденичког точка наставља да окреће пета генерација Петровића.

РИНА