Другови и саборци нам умиру на рукама, док нас непријатељи гађају неком „црном стрелом“ која баца два километра: Ово су сећања српских јунака и новинара из ратне 1999. године (ФОТО)

Чачак – Ратни дани још живе у сећању Зорана Перовића из села Остра код Чачка, јунака са Кошара и надничара из шумадијског села под Буковиком. Са границе Србије са Албанијом 1999. вратио се са 17 копчи на глави. Памти и данас сваку појединост из те ратне године кад је као редован војник ПВО у касарни у Призрену, изашао на Проклетије, на положај Кошаре.

„Пуцају терористи, гађају нас неком `црном стрелом` која баца два километра и кад је завршена пуцњава зовемо другаре да пођемо. Један се не јавља, био је погођен у кичму и одмах је умро, већ је почео да се хлади. Други је био жио, погођен у кључну кост. Нас четворица ставили смо га у шаторско крило и носили три километра до наших положаја. Био је сумрак, немамо конопац па крило измиче из руку, морали смо на крајеве да убацимо камен или дрво, да не исклизне из шаке“, каже за РИНУ  овај сељак жуљевитих руку који и сада, из дана у ноћ, преживљава све што се на Проклетијама збивало за време дивљачког напада најјачих војски света на недужни српски народ.

Данас се бори за опстанак, али каже да би опет отишао у рат да брани Србију. Ради као наднчар, на породичном имању и бави се пољопривредом. Тешко зарађује, али се не жали јер јенавикао и на много горе. Знао је из Остре пешице да иде у 22 километра удаљени Чачак, јер штеди новац да би почео кућу. Два пута  је, како каже, из Чачка донео џак од 40 килограма концентрата за краве и то на левом рамену. Прошлог Божића  из трошне колибе преселио се у нову кућу саграђену прилозима града Чачка и привредника Србије,  захваљујући хуманим људима добио је нови трактор и не мора више да страхује хоће ли му се стара брвнара преврнути нити да своје њиве обрађује голим шакама.

„Ја сам најсрећнији човек на свету. Нисам хтео да се жалим, али услови у којима смо живели били су јако тешки“, казао је тада Зоран примајући кључ новог дома из руку чачанског градоначелника Милуна Тодоровића.

Све што је овај део наше отаџбине преживљавао тог чемерног пролећа описао је и Гвозден Оташевић, тих дана новинар и дописник листова „Политика” и „Експрес”, телевизије и радија „Политика”. Ти записи и сведочења сабрани су међу корицама историјске памћенице под насловом „Чачак и Лучани”, тешки дани још теже ноћи”, објављене 2019. године у издању Гласа западне Србије и уз помоћ фабрике „МБ Наменска” из Лучана.

„Такав је посао дописнички. Морао сам дању и ноћу да идем од једног до другог пепелишта, да бележим и описујем тешке тренутке и судбине наших људи и данас се обрадујем кад се сетим колико је тада слоге било у народу – каже за РИНУ Гвозден Оташевић који и данас пише за „Политику” и нашу агенцију.

Књига је, вели, намењена млађем покољењу најпре, онима који су у време дивљачке агресије били мали или још нерођени. Тих дана нисмо имали мобилне телефоне ни интернет, требало је наћи пет марака за литар нафте или кутију цигарета, а до вести се могло доћи само ако одеш на лице места.

„Једног дана, ваљда случајно, нађем на стабили телефон друга из Лучана и питам га како спава у варошици на коју душмани дивљачки бацају бомбе. Каже ми: „И не спавам у стану. Чим дају збнак за узбуну узимамо вреће, идемо у шуму изнад Лучасна и ту коначимо”.

Оташевић такође напомињe да ни сам не зна како данас да опише судбину и страдање српског народа.

„Само у прошлом веку мала Србија водила је љуте битке у чак шест ратова док је једна Шведска, рецимо, последњи пут ратовала далеке 1814. године са суседима из Норвешке. Зато ме обрадује свака добра вест из наше Србије која се, ево, само две деценије после рата на најјачим војскама планете, поново усправља“, изјавио је Оташевић.  

Током бомбардовања 1999. године Град Чачак се на мети агресора нашао више од 10 пута, који је на циљеве дејствовао авионима и крстарећим ракетама. На подручје града пало је укупно 215 пројектила, смртно је страдало 18 грађана, војника и цивила , док је 22 повређено, а оштећено је преко 3000 стамбених објеката.

РИНА