Она је била највољенија српска владарка: Кнегиња Љубица војницима није дала да се предају и изговорила чувено „Кецеље женске пашите, па ми жене да идемо да се бијемо!“

Горњи Милановац - Ако би деонице ауто путева у Србији требало да понесу име знаменитих српских жена, свакако међу првима то место припало би Љубици Вукомановић, девојци која потиче из једне од најугледнијих породица из Рудничког округа, села Срезојеваца. Одмах након смрти оца Радосава, Љубица се венчала за Милоша, на пролеће 1804. године, а венчани кум био им је Карађорђе Петровић, вођа Првог српског устанка,  стари сват Лазар Мутап,а ручни девер Никола Милићевић Луњевица.

„Кнегиња Љубица Обреновић је важила за храбру, одлучну, племениту, посебно поштовану и вољену у народу. Средњег раста, лепа и радна, веома разумна и према свима добра. Говорила је лепо, лако и убедљиво. Веома побожна, трудила се да када је год могуће учини неко „богоугодно“ дело или помогне сиротињи. Необично јаког карактера, природно бистра и одважна сналазила се и у најтежим ситуацијама“, рекао је за РИНУ историчар Александар Марушић директор Музеја рудничко – таковског краја.

Прве године брачног живота брачни пар је провео и Брусници, а Љубица, као и већина жена из овог периода радила је све послове на имању па не чуди што је у народу била једна од највољенијих и најпоштованијих личности. Историја је записала да се носила веома једноставно и да је за појасом увек носила два пиштоља, барем све до 1820 . године.

„Из времена Другог српског устанка , приликом битке на Љубићу остаје уписано да се устаницима који су кренули у повлачење обратила речима „Кецеље женске пашите, па ми жене да идемо да се бијемо!“ што је охрабрило војску, која је кренула у напад и победила“, каже Марушић.

Као што је писано о храбрости кнегиње Љубице , тако је и историја забележила њену слабост на неверства супруга Милоша која су резултирала убиством Петрије  Пљакић 1819 године у Горњој Црнући. Након убиства Петријe је побегла у Срезојевце, да је Милош не би убио, али је спасила трудноћа па се Љубица у октобру 1819 године породила и на свет донела сина Милана,наследника.

„Колико је срце кнегиње Љубице, најбоље говори податак да је Велика, кћерка коју је кнез Милош добио са љубавницом Петријом била одгајана заједно са осталом  децом коју је Љубица изродила Петар, Теодор, Ана и Марија  , Петрија (Перка) и Савка (Јелисавета) и синови Милан и Михаило . Четворо деце рано је умрло, а међу њима је и Велика, од богиња. Родитеље су надживела само два детета, син Михаило и кћи Петрија,а Јелисвета мајку. У неким историјским текстовима бележи се да је кнез Милош имао 11 ванбрачне деце и да је кнегиња Љубица за многе афере знала, па је Стану из Страгара чекала испод моста у Крагујевцу како би јој пресудила , али је ухваћена и кажњена са 25 батина. Да не би пресудила и Јеленки, чувеној Малој госпођи , пресељена је у конак у Београд.“, изјавио је историчар.

Од 1825 године, Љубица и кнез Милош нису живели заједно,а записи казују да је била једноставна и достојанствена жена која је од накита једино  носила  сат са ланчићем и бурму. Често је српским женама поручивала да треба да се ману беспотребног кићења и да се задрже у једноставности својих живота.

Оно што мужу никада није опростила је убиство кума Карађорђа и лично је неговала односе са Карађорђевићима, па је са кумом Јеленом остала у добрим односима све до краја њеног живота 1842. године  када је кнегиња Љубица организовала  спровод и сахрану у Тополи.

Милош је 1839. године напустио Србију и отишао у изгнанство, а на његово место дошао је њихов најстарији син Милан који је након 25 дневне владавине, преминуо, па га је наследио млађи брат Михаило који је владао у два мандата .

Кнегиња Љубица отишла је у изнанство, тадашње Аустрисјко царство , у садашњи  Нови После Милошевог одласка из Србије, променила је став, активно радећи на његовом повратку, али без већег успеха Сад, а последње дане свога живота провела је у кајању што је пресудила Петрији .

Преминула је 26. маја 1843. године у 58. години живота.  Сахрањена је у манастиру Крушодел, на Фрушкој гори.

РИНА