Кад сам без грешке на фићи убацила у рикверц, само чула из суседних кола "удај се за мене": Емилија и њен жути љубимац су и даље права атракција у Ужицу (ФОТО)

Ужице – Некада је „фића” био веома вредан мираз, али како се времена мењају и пошто је фића постао прави раритет, Емилија Тодоровић из Ужица ће у будући брак унети можда веома велику вредност. Ова двадесетосмогодишња професорка са својим жутим лепотаном, постала је права атракција у граду на Ђетињи.

Емилија каже да јој је требало доста времена да се привикне да са аутоматског мењача пређе на механички, али и да сада фићу не би мењала ни за један други модернији аутомобил.

„Требало ми је доста стрпљења, а поготову мом оцу који се возио са мном и одговарао на сва моја питања, али сад сам се толико навикла да не знам да ли бих умела да вози нека новија кола”, прича кроз осмех Емилија.
За сада ова млада жена фићу вози само по граду, али јој је жеља да се опроба и на мало даљим турама, а ове године ће га први пут извести и на снег.

Она каже да њени суграђани имају само речи хвале, а због вожње овог аутомобила недавно је пала и једна необична брачна понуда.

„Била сам на семафору, али сам морала мало да вратим у рикверц, јер се угасило зелено светло за мој правац, а онда ми је прешао један господин, претпостављам да је мислио да је необично да млада жена вози фићу и још без грешке убацује у рикверц, пошто је то на овом жућку мало сложенија радња, и онда се на сред улице продерао ’удај се за мене’”.

Четрдесетдвогодишњи „фића” и Емилија већ неко време заједнички крстаре ужичким друмовима. Она је лепа, млада, образована, а „фића” у најбољим годинама.

„Могу рећи да је то посебан осећај и углавном наилазим на позитивне реакције”, каже Емилија и додаје да је недавно имала занимљиво искуство када јој је један дека уз поздрав казао „свака ти част”.

Овај аутомабил је у Породицу Тодоровић стигао изненада и као свака непланирана принова имао је посебан третман па је због тога и данас веома очуван.

„Он је у нашу кућу стигао 1979. године, мојој породици је био неопходан аутомобил, наручили смо ’ладу 1600’ , али се у то време чекало дуго да стигне ауто а нама је баш био потребан, па је отац отишао у севис у Севојно и узео фићу, али се тако погодило да је одмах за њим стигла и лада. Отац је онда углавном возио већи ауто, а ја као и већина младих фићу и оно што је најважније, зими није вожен никада, већ је био гаражиран”, прича Емилијин отац Предраг Тодоровић.

РИНА