Сузе радоснице сиромашног надничара и јунака са Кошара: Зоран Перовић од јутрос има свој трактор

Остра испод Буковика – Земљорадник Зоран Перовић (40) из Остре на падинама Буковика јутрос је пред својом уџерицом дочекао госте који су му довезли и поклонили нови трактор, пољубио хаубу и заплакао.

- Ово ми је најсрећнији дан у животу и нисам веровао да ћу га дочекати. Сад ће дани и мени и укућанима бити лакши – с муком је бирао речи сеоски надничар и јунак са карауле Кошаре.

Трактор вредан 12.000 евра дар је Удружења привредника „Градац 97” из Чачка.

„Удружење је одлучило да на овај начин помогне човеку који се бори за опстанак и одржање домаћинства, сад ће му бити лакше да преживи, и желимо му срећу” – казао је председник „Градца” Драган Јовановић, власник предузећа „Унипласт” из Чачку.

Кључеве је Зорану уручио Миленко Костић, водећи привредник овог дела Србије и власник „Ауто Чачка”, довезавши трактор пред кућу Перовића уз беседу охрабрења:

„Нисам прву пут у овом домаћинству јер су пре пет година моји радници ојачали темеље куће која се од старости накривила. Пуно ми је срце што ово данас радимо, драго нам је ако можемо да помогнемо човеку који је на Кошарима уложио свој живот за одбрану Србије. Захваљујем и предузећу `Агроуниверзал` из Горњег Милановца које је испоручило машину али и дало свој допринос при набавци, а теби Зоране желим да на овом трактору ускоро довезеш младу. До тада ће ти град Чачак направити нову кућу а ми ћемо набавити опрему за домаћинство”.  

Перовић је боцом шљивовице дочекао госте међу којима су била још четворица власника предузећа из овог краја, Слободан Спасовић („Цини”), Драган Јовић („Алфако инжењеринг”), Александар Милојевић („Етитекс”) и Милан Пршић („Агроуниверзал”).

„Сад могу да орем и косим, спремам храну за краве и овце, да завршим нову шталу. Али, морам и даље ићи у надницу, да бих набавио нафту. До сада сам морао унапред да одрадим 7 надница и донесем у рукама нафту из Мрчајеваца, да би ми неко из села поорао 30 ари” - казивао је срећни домаћин, нетремице гледајући у свој животни сан.

„У завршној фази је издавање грађевинске дозволе за нову кућу Перовићима коју ће подићи град Чачак, у припреми је око 800 метара приступног пута до њиховог станишта, где Зоран живи са још двојицом браће и старим родитељима. Очекујем да ћемо до краја седмице завршити све око грађевинске дозволе и одмах крећемо са наливањем темеља. Надам се да ће најкасније до средине маја Зоран моћи да се усели у своју кућу. Имам поуздану информацију да се више добрих људи, пре свега привредника, јавило са спремношћу да помогну, као и град и ја лично, да опремимо кућу од 50 квадрата за Зорана и његове” - казао је агенцији РИНА Милун Тодоровић, градоначелник Чачка.

Перовић је током бомбардовања 1999. служио војни рок у Призрену и све време агресије борио се на караули Кошаре, дужећи противавионску ракету „стрела” у јединици ПВО. Ту је био и тешко рањен па збирнут у војној пољској болници где је два дана лежао у коми а на повређену главу стављено му је 17 копчи. Чим је стао на ноге вратио се на положај одакле је, заједно са тројицом војника у шаторском крилу у три километра удаљену јединицу донео најпре једног рањеног, па затим и другог, погинулог друга.

Ови људи живе у тешкој немаштини, без иденог сигурног динара прихода, при чему само Зоран и један брат зарађују надничећи по селу. Он је завршио пет разреда основне школе а у Војску СРЈ отишао пошто је био привремено пријављен код једног стрица у Чачку, док остали укућани све до 2015. нису имали никаква документа ни личне карте, па им је тада рођака Марина Петровић из Горњег Милановца помогла да изваде исправе, на снову исказа сведока о њиховом идентитету.

За тешку судбину Зорана Перовића и укућана јавност је дознала недавно, после опширног прилога на Првој тв у емисији „Нећете веровати” коју уређује Гвозден Николић, дописник ове телевизије из Чачка и власник овдашњег „Гласа западне Србије”. Док смо се враћали из Остре у Чачак, ближе податке о адреси Перовића телефоном су тражили ратници из Врњачке Бање, поручујући да су у путу и носе помоћ за ову породицу. Скоро сваког дана јављају се људи спремни да ове брђане избаве тешке немаштине.

„Много сам захвалан Гвоздену Николићу, без њега ја бих довека остао оно што сам увек био, надничар који се свакога дана бори за хору хлеба. Гвозден ми је сад као брат” - казао је јутрос пресрећни сељак из Остре, и подвижник са Кошара.

Напад на положаје наше војске у реону Јуника и Проклетија и караулу Кошаре на граници са Албанијом почео је 9. априла 1999. у рано јутро уз безброј граната и бомби авијације НАТО и напад са подручја Албаније у којем је учетвовало око 15.000 припадника регуларне албанске војске, ОВК и муџахедина, који су покушали да копненим путем уђу на Космет. Наша јуначка одбрана је одолела али је у бици погинуло 108 припадника Војске Југославије, док су жртве нападача биле око 250 мртвих.

РИНА