Ова девојчица крстари сеоским друмовима на црвеној машини: Сашка има само 16 година, али трактор вози као да је дупло старија, обрађује њиве и балира сено (ФОТО)

Горњи Милановац – Живот и одрастање на селу  са собом носе бројне послове са којима се деца сусрећу још у раном детињству. Врло често су десна рука својим родитељима и након завршених школских обавеза помажу и кад су у питању радови у воћњацима и њиви. Последње дане распуста Сашка Томанић (16) из горњомилановачког села Прањани, не проводи на журкама већ за воланом трактора који вози као да је велика.

„Још од малих ногу сам заволела све сеоске послове, и вожњу трактором. Кад сам мало стасала пожелела сам  да возим, али тата није хтео да ме научи  јер је мислио да нећу моћи да савладам све што је потребно. Кад сам била четврти разред први пут сам села за управљач, корак по корак и уз татино стрпљење почела сам да управљам трактором без проблема. На почетку  је било зачуђених и уплашених погледа, али брзо сам их демантовала. Чак воле и да се возе са мном“, прича за РИНУ кроз осмех ова девојчица са Сувобора.

У селу сви знају за Сашку и њену црвену машину, а комшије кажу да вози као одрастао мушкрац. Спретност је имала од кога да наследи, јер и њена мајка Ружица вешта је за воланом. Током сезонских радова активна је током читавог дана и од велике помоћи својим родитељима.

„Возим сама нашим локалним путевима, а понекад тата иде испред мене аутом како би се уверио да сам вешта за воланом. Све што има од послова прихватам без проблема. Сејање кукуруза, возим бале сена, косим ливаде и дрљам њиве. Ниједног посла се не стидим, чак и кад почне школа једва чекам да се настава заврши и јурим кући да помогнем где затреба“, рекла  је Сашка.

Следеће године већ планира да упише ауто-школу, како би за своју вожњу имала и прописну  дозволу и могла трактор да вози и на мало дужим релацијама и кроз центар села, не само на свом имању и њивама.

„Живети на селу има своје предности, све што радите то чините са својом породицом. Сестре и ја заједно са родитељима имамо своје ритуале, кроз посао на имању имамо заједничке активности, обавезе. Дан нам прође брзо и што је најавжније уз осмех. Своје детињство на селу, никад не бих мењала за град“, закључила је Сашка.

РИНА