Истамбулу оставио Аја Софију, а Чачку велелепно утврђење на Градини: Остаци римског цара Јустинијана и данас видљиви на планини Јелици (ФОТО)

Чачак – Непуних двадесет километара од центра Чачка на падинама планине Јелице вековима оделева утврђење Градина које је подигао последњи римски и први византијски цар Јустинијан Први, исти онај који је свету у наслеђе оставио легендарну Аја Софију у Истанбулу.

У атару драгачевског села Граб уздижући се на планинском врху већ заборављеног насеља Јељен, ова легендама обавијена утврда и дан-данас чува бројна предања , била је тада центар тог региона, а касније плодоносно тло за археолошка истраживања.

"На локалитету који се простире на 22 хектара и данас се виде остаци цркава, гробница, појединачни гробови и остаци војне и народне архитектуре. Натпис на латинском указује да једна базилика потиче с краја 4. или из прве половине 5. века, а неопходно је истаћи и постојање крстионице у базилици", изјавила је за РИНУ Делфина Рајић директор Народног Музеја у Чачку.

На Градини је утврђен суживот мешовите популације чија особеност се утврђивала према карактеристичним траговима њихових одевних предмета и посуђа. Стручњаци са Филозофског факултета у Београду деценијама уназад врше истраживња на овом археолошком локалитету који је од прворазредног значаја, нарочито након прналаска сребрног реликвијара у облику саркофага.

„Народни музеј у Чачку рекогносцира Градину 1969. и 1972. године. Истраживачи тада затичу још увек добро очуване остатке бедема на површини терена, местимично чак и преко два метра висине. Након три године од првих археолошких ископавња утврде, Скупштина општине Лучани 1987. године прогласила је Градину на Јелици за споменик културе“, изјавила је Рајић.

Овај археолошки локалитет налази се на 846 метара надморске висине и са њега са пружа величанствен поглед на читав Чачак, а у споменичком смислу најбогатије остатке представљају откривени бедеми, цркве и куће из времена ране Византије.

"Свакодневни живот становника овог градског насеља документован је и бројним налазима керамичког и стакленог посуђа од којих неке представљају увоз источног порекла, а поред тога нађен је велики број гвоздених и коштаних алатки од којих је део свакако произвођен на самој Градини. Ово утврђење се током досадашњих истраживања показало као посебно у односу на остале археолошке локалитете тог типа, пре свега по рустичности  архитектуре, али и по томе што је након рушења поново насељена", истакла је директорка Народног музеја.

Покретни наласци са Градине чувају се у Народном музеју у Чачку, а Рајићева је подсетила да прва позната интересовања за остатке на путу Чачак – Драгачево потичу из 1843. године. Тада је Сретен Протић, писар среза драгачевског, јавио Попечитељству унутрашњих дела да је пронађен натпис посвећен богињи Дијани, и то „на камену урезан на развалинама неким, на Елици планини више Чачка.

"Оно што задивљује у читавој овој причи је нетакнутост природе, очуваност тих базилика са бедемима. То је локалитет који заиста има велики туристички потенцијал и уз мало труда могао би постати јединстен археолошки парк. Верујем да ће у неком наредном периоду бити препознато сво богатство овог дела Србије", изјавио је новинар и хроничар драгачевског краја Гвозден Оташевић.

Захваљујући публикацијама професора Михаила Милинковића са Филозофског факултета Градина на Јелици постала је веома позната и добро пласирана у Немачкој и Аустрији, и на стручним скуповима у Хрватској. Пред археолозима је још увек тежак задатак да одгонетну ко је све ту долазио и боравио, јер су сви натписи с плоча обрисани и завршили као истуцани камен на путу за село Горачиће, педесетих година прошлог века.

Локалитети попут Градине представљају кључ за даља археолошка проучавања касне антике и раног средњег века, и то не само на нашим просторима. Градина на Јелици је важан кључ за разумевање процеса који су доминирали на Балкану током рановизантијског периода у време сеобе народа и раног средњег века. Управо у том периоду на рушевинама Римског царства дошло је до основног формирања Европе оне какву данас познајемо.