Како се данас осећа пензионерка из Мршинаца коју је ударио воз: други живот Живадинке Јоковић

Мршинци код Чачка – Кад се сударе пешак и локомотива, првога само чудо нечувено може да спаси. Та срећа погледала је 1976. године Живадинку Јоковић (68) из Мршинаца и зато смо дочекали да нам ономад кува кафу у својој кући. Жена коју је прегазио воз са осмехом приповеда за РИНУ:

„Судбина је чудо. Данас знам да нема смрти без суђена дана, а ионако не мислим да умирем, морам да гајим унучиће”.

И сећа се сваког трена из тог далеког јутра, док је хитала ка станици недалеко од куће у овом поморавском селу.

„Три године радила сам у Краљеву и путовала тамо. Увек мало прикасним, али су ме машиновође познавале и редовно свирају да бих потрчала. Последње што сам тог јутра помислила било је: шта има да свира кад ту три воза могу да прођу.”

Али, кад нешто хоће да се догоди, ту спаса скоро да нема:

„Машиновођа је, међутим, само тог јутра ишао у скретање на други колосек, локомотива ме ударила и летела сам 12 метара кроз ваздух. Тог трена сам се онесвестила, ташна ми је била са десне стране, торбица са ручком на левој и тако...”

Шта су рекли укућани:

„Сви су били у шоку, тешко је било свима, мени можда најтеже. Син је плакао и питао: Зашто си, мама, ишла пругом, што ниси ишла колима? Данас, без обзира на све што се десило, не плашим се воза, али ретко путујем њиме. Већ 45 година возим кола. Ја сам 35 година радила без боловања, празан картон сам донела из Медицине рада, томе се чуде и лекари.”

Њен супруг Паун (74) отвара боцу шљивовице за намернике и прича нам:

„Тек другог дана сам се уплашио и почео да дрхтим. Ко да остане без жене са малим дететом?”

Све појединости из тог судбоносног али по ову породицу и срећног јутра, памти Живадинкин девер Радосав Јоковић. И описује нам:

„На том месту је био укрштај возова, машиновођа је њу видео и свирао је, она је међутим отишла на трећи колосек. Воз овамо, кад оно био укрштај на другом колосеку, она се померила на други, и када је воз прелазио на други, машиновођа је кочио али није успео да стане на време. Стигне је и удари, она је остала испод локомотиве, и скроз до првог вагона. Срећа па није раширила руке, машиновођа када је закочио воз изашао је да види шта је са њом, а она га је питала да случајно негде није упрљала капут. Њу је локомотива стигла и ударила, а она је пала између шина, али тако је лепо пала да је воз није нигде закачио и унаказио. Тако да њој ни воз не може ништа.”

Стасита жена вели да је родом Лалинка, из једног села код Гроцке, жали се да јој је локомотива оног јутра прешла преко рукава па је морала да крпи капут, и пуног срца прича о свом унуку Богдану, атлетичару који студира ДИФ и прваку Србије на 800 метара.

„Шта је живот? Те ноћи сањала сам ружно и ујутро отворим сановник, ево га још ту на мом столу, и ту пише да је мој сан значио: смрт у породици или опасност по живот. Средим се, одем до кола, али нису хтела да упале. Зато окренем на воз. Ни он ми није могао ништа” - вели пензионерка „Телекома”.

РИНА