Читавог живота сам пуно радио и то најтеже послове: Деда Радиша из села Лозањ као дете био болешљив, а сада доброг здравља прославио свој 100. рођендан (ФОТО)

Горњи Милановац – Деда Радиша Гачић из села Лозањ најстарији је становник Горњег Милановца и овог фебруара прославио је јубиларни, стоти рођендан. Читав век од рођења дочекао је бистрог ума и доброг здравља, само су га, како каже, ноге издале. Савет за дуг живот нема, мада верује да за округлу 100 – у свећицу на његовој торти може да заслужи и својим прецима.

Рођен као четврто дете у породици Гачић из Лозња, два месеца пре планираног термина у детињству је био слабог здравља,  али то га није спречило да иде у школу и стекне основно образовање. Завршио је четири разреда основне школе Горњим Бањанима и свакодневно је пешачио десет километара – пет у одласку и пет у повратку из школе. Након завршеног школовања обављао је на имању све пољопивредне послове без изузетка. Онда је почео рат.

„Биле су то страшно тешке године, много. Увек се стрепело за живот. Убрзо након почетка рата сам мобилисан. Рањаван сам два пута током рата, да не набрајам све недаће и тешкоће са којима сам се суочавао. Било је то веома тешко“,  каже Радиша.

Радишина породица била је скромна али вредна. Деда и отац били колари, па се подразумевало да ће и он наставити породичну традицију. Радиша памти и те послератне дана када се ишло у надницу и тешко зарађивало. Његов отац је неретко одлазио и у качерски крај како би зарадио за породицу. Иако су била тешка времена и скромно се живело, Радиша каже да се ни у чему није оскудевало, а што је најважније никада нису били гладни .

„После ослобођења полагао сам и сам коларски занат, а имао сам и своју радњу. Бавио сам се истовремено и занатом и земљорадњом, читавог живота сам доста радио. Никад ми није било тешко. И сад ми је најжалије што не могу да привредим“, каже овај стогодишњак.

Век који је проживео донео му доста лепог, али и пуно бола. Изгубио је два сина и супругу. Пре 4 године због здравља морао је да напусти свој Лозањ и живот настави у Горњем Милановцу. Каже да је телом ту, у граду а да му душа и даље живи у Лозњу. Када затвори очи, види пријатеље, људе  које је волео, са којима је радио и проводио дане. Ти тренуци га чине срећним.

РИНА