Brata su mi ubili samo zato što je Srbin, svaku noć godinama sanjam kuću: Tužna sećanja Nikolića koji su jedva izvukli živu glavu sa Kosova (FOTO)

Porodica Nikolić iz Kosovog Polja izgubila je sve u martovskom pogromu na Kosovu i Metohiji 2004. godine. Njihove dve kuće bile su među 159 spaljenih u tom talasu nasilja. Nakon godina provedenih u podstanarskim uslovima, konačno su pronašli novi dom u selu Drakčići kod Kraljeva. Međutim, bol za zavičajem ne jenjava.

- Videla sam da je škola gorela, frizerski salon, pošta, dom zdravlja, kafane… Sve su uništili. Naša kuća bila je na samo pedeset metara od škole. Počeli su da je gađaju kamenjem, morali smo da pobegnemo. Kada smo se vratili, sve je bilo opljačkano i spaljeno. Samo su pred kuću došli, opljačkali, popalili sve i otišli. Završili su posao, kao da nikada nismo ni postojali, kaže za RINU Sveto Nikolić.

On i njegova supruga prisećaju se uvek sa velikim bolom tih stradanja pre dvecenija, stradanja koja su zaista bila strašna. Sećanja uprkos protekom vremenu i dalje intenzivno žive. Bez obzira što su se ponovo skućili, žal za njihovim starim domom ne prolazi.

- Izgorelo je mnogo više od materijalnog – nestale su uspomene, komšiluk, kumstvo, duša. Ne znamo više ni adrese svojih prijatelja. Nekada smo se okupljali, slavili, išli jedni kod drugih na kafu, sada su ti ljudi razasuti po svetu, a mi ne znamo gde su, dodaje Sveto.

Martovski pogrom iz 2004. godine bio je najmasovniji koji se dogodio od 1999. godine. Otmice, ubistva bili su svakodnevica, a tokom tog teškog vremena Rada je ostala i bez brata.

- Bilo je strašno. Mog brata su ubili snajperom dok je vozio kamion po pivo. Nisu znali ni ko je, ni šta je – samo su znali da je Srbin. Do tada smo imali sve, posle dva dana – ništa. Noću smo slušali pucnjeve i vriske, nismo znali ko će sledeći stradati. To su trenuci koji se ne zaboravljaju. Još uvek sanjam svoju kuću dole, kaže ona.

Dok čekaju pravdu za uništenu imovinu, Nedići utehu pronalaze u tome što su spasili živote svoje porodice.