Ako nije imala ćilim u miraz devojka nije mogla ni da se uda: Dragačevke čuvaju srpsku tradiciju i prenose na mlade naraštaje - ujedinile se u udruženje koje nosi ime po čuvenoj Rajki Borojević (FOTO)(VIDEO)

Lučani – Novim generacijama ime Rajke Borojević najverovatnije ne znači puno, ali ta žena bila je heriona svog vremena. Njeno ime ostaće upisano u istoriji, jer je ona  osnivačica prve Zadruge žena u Jugoslaviji. Da se lik i delo ove žene bar u Srbiji ne zaborave pobrinule su se vredne Dragačevke, koje su osnovale udruženje u selu Donji Dubac koje nosi upravo Rajkino ime. Na taj način one ne daju da se tradicija izbriše, već je prenose i na generacije koje dolaze.

- Osnovale smo udruženje u znak sećanja na nju, jer je ona, kada se 1952. godine vratila u Dragačevo, okupila žene i napravila prvu radionicu na kojoj ih je učila kako da kuvaju, tkaju i vode brigu o deci. Kasnije je osnovala i žensku zadrugu koja se bavila tkanjem i tako je ženama obezbeđivala dodatnu zaradu. Žene iz Sirogojna želele su da se bave tkanjem, pa je dogovor bio da se u Sirogojnu pletu džemperi, a u Dragačevu tkaju ćilimi i drugi proizvodi. U zadrugu je bilo uključeno čak 800 žena. Danas imamo samo dve žene koje znaju da tkaju i obe su preko 80 godina, tako da ako nešto ne preduzmemo, znanje će nestati, kaže za RINU Ana Stanišić predsednica udruženja „Rajka Borojević“.

Pre više od pola veka u Dragačevu su se tkale su zavese, ćebad, ćilimi, štofove za odela, staze... zapravo, sve ono što može da se uradi tkanjem. Prodavali su se ti proizvodi širom sveta, radovi su učestvovali na mnogobrojnim izložbama, čak su stigli i do Japana. U Donji Dubac su dolazile i Jovanka Broz i Jelisaveta Karađorđević da vide rukotvorine vrednih dragačevskih tkalja. Sada Ana i njene koleginice žele da vrate bar delić tog slavnog vremena u Dragačevo.

- Zadruga u Donjem Dubcu postoji, ali je oronula. Čekamo  nadležne zaštitu iz Beograda i podršku opštine Lučani kako bismo pokrenuli obnovu i oživeli prostor kao nekada. U toj zadruzi se nalaze i jedinstvene freske Branka Šotre, rađene krečom, jajima, čađi i mlekom, takav rad ne postoji nigde više u Srbiji, kaže Ana.

Dodaje da početak rada udruženja koje čuva tradiciju i prenosi je na buduće generacije, jeste bio težak ali da se tokom godinu dana rada već prepoznaju i da im se javlja sve više žena, koje žele biti deo te lepe priče.

- Jedna pravi pletene igračke, druge plete čarape i džempere. Nabavili smo stari razboj da bismo pokrenuli školu tkanja i animirali decu i omladinu. Ako znanje ne prenesemo sa starijih generacija, zanat će zauvek nestati, kao i većina drugih zanata u selu, jasna je ova Dragačevka.

Posebno mesto u dragačevskoj tkačkoj delatnosti svakako su predstavljali autentični ćilimi. Oni su bili deo miraza i bet toga u neko davno vreme, devojka nije mogla ni da pomišlja na udaju. Upravo takve ćilime danas od zaborava čuvaju članice udruženja.

- Ovaj ćilim koji smo sačuvale star je oko 90 godina i već je bio pripremljen za bacanje. Za izradu jednog ćilima trebalo je od sedam do deset dana stalnog rada, najčešće zimi i noću, jer su žene preko dana imale obaveze na selu. Dve žene koje danas znaju da tkaju su Marija Dole Gogić i Dmitrović Mileva, koje su radile u tadašnjoj Zadruzi žena, priča Ana i pokazuje još jedan antikvitet iz prošlih vremena.

- Ovo je pleteno ćebe koje je radila moja pokojna strina, staro je 50 godina. Ručno je pleteno, sa neobičnom šarom, a takav rad postoji i kao šal - šal i ćebe u istoj mustri. Trebalo je dosta vremena da se isplete. Takve stvari danas više ne mogu da se nađu, ovo je unikat. Dobili smo ga od naše članice i jednog od osnivača udruženja, a danas su mi javili da je preminula. Ovo je divna uspomena koju ćemo čuvati generacijama. I zaista želimo i bilo bi nam drago da nam se priključi što više žena, mlađih devojaka da zajedno radimo na tome da se naša tradicija ne zaboravi i da stari zanati opstanu, poručuje Ana.