Дан када је цела Југославија плакала

„Умро је друг Тито. То су вечерас саопштили Централни комитета Савеза комуниста Југославије и Преседништво Социјалистичке Федеративне Републике Југославије радничкој класи, радним људима и грађанима, народима и народностима Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Ускоро ћемо емитовати извештај са седнице Председништва Централног комитета Савеза комуниста Југославије и Председништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије”, саопштио је гледаоцима телевизије тадашњи спикер ТВ Београда Миодраг Здравковић, 4. маја 1980. године.

Јосип Броз Тито преминуо је у 88 години, а многи историчари овај догађај означили су као почетак распада Југославије.
Сахрањен је 8. маја у зимској башти своје резиденције на Дедињу која је након тога названа Кућа цвећа.
Титова сахрана директно је преношена преко телевизије у Југославији и још 16 земаља света, а његов гроб посетило је преко 18 милиона људи.

Данас, након распада Југославије, ратова деведесетих и бомбардовања Србије, народ и јавност су подељеног мишљења, односно, једни га криве за политичку ситуацију и не воле успомену на Тита, док се други попут Драгана Камаљевића из рудничког села Драгољ са сетом сећају Титових времена.
„То су била срећна времена, време црвених пасоша, радних акција и дружења, живот са мање стреса и фабрика вредних радника чији је рад био цењен и плаћен. Радници су децу школовали, градили куће на чекове и кредите који су олако отплаћивали јер су радили прековремено и све им било плаћено. Били су спокојнији јер су имали сигурност да ће у фабрици у којој раде дочекати пензију”, каже Камаљевић који скоро три деценије као крсну славу слави 29. новембар, некадашњи Дан републике СФРЈ.

„Памтим дан када је умро Тито, сви смо плакали, била је утакмица између Звезде и Хајдука која је тог тренутка прекинута. Никога није било срамота суза за Титом. Највише ме нервира што су га се неки тако лако одрекли, а знам да их је данас срамота да кажу да су туговали када је умро, а плакала је цела Југославија. Сећам се да је била недеља, а празник рада је падао у четвртак и петак и многи су грађани Југославије били на мини одмору јер су имали четири нерадна дана. Након објаве Титове смрти, почели су да се окупљају на јавним местима и на тај начин исказивали своју жал, бол, јер нема човека који га није волео”, каже Камаљевић за агенцију РИНА. Он додаје да се и дан данас сећа прогласа Централног комитета СКЈ и Председништва СФРЈ које му, како каже и након толико година, одзвања у ушима:
„Дана 4. маја 1980. године у 15:05 сати у Љубљани престало је да куца велико срце председника наше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и председника Председништва СФРЈ, председника Савеѕа комуниста Југославије, маршала Југославије и врховног команданта оружаних снага СФРЈ Јосипа Броза Тита.”
Тешки бол и дубока туга потреса радничку класу, народе и народности наше земље, сваког нашег човека, радника, војника и ратног друга, сељака, интелектуалца, сваког ствараоца, пионира и омладинца, девојку и мајку...”, рецитује Камаљевић и додаје да је уверен да је даном смрти Јосипа Броза Тита почео распад Југославије.
„Ја се Тита никада нећу одрећи, све су се нације уважавале, радници су могли да зараде и да живе, правили су куће не само у селима, већ од радничке плате у градовима. Тада су куће прављене, тада су сељаци куповали и имали тракторе, живели од свог рада и били поштовани. Чим је Тито умро, тензије су између народа Југославије порасле, као међу несложном браћом која се заваде када им родитељи умру, а они међу собом не могу да се поделе. Није нама крив Тито, већ је то рађено плански, неко на вишем нивоу је имао план да нас завади и растури јер смо били много јаки. Сада само можемо да се сећамо”, каже Камаљевић.

Титова слика у дому Камаљевића заузима посебно место и сведочи о братству и јединству свих народа и народности.
„Титовдан славим 29. новембра, у знак сећања на време мира и заједништва које су срушили они који су пре свих нас схватили да смо били много јаки и да нас морају срушити“, закључује Камаљевић.

РИНА