Девет деценија од смрти војводе који је постао српска легенда

Чачак – Венцима и цвећем данас је засут гроб војводе Степана Степановића Степе (Кумодраж 1856 – Чачак 1929) који је постао српске легенда, и својим новцем подигао гробницу за живота, на чачанском гробљу. Свечаност поводом девет деценија од одласка славног ратника са животне сцене, који је умро на данашњи дан, приредила је Република Србија, односно владин Одбор за неговање традиција ослободилачких ратова наше отаџбине.
Почасну стражу држала је јединица војске Србије из Пожеге, уметнички део програма извели су хор и оркестар КУД „Рапсодија” из Новог Сада, драмску сцену глумци из Београда. Почет је државном химном „Боже, правде” а завршен „Низамским растанком”.

„Данас смо се окупили око гроба човека кога је Српска академија наука уврстила међу сто најзнаменитијих Срба. Човека којем је још за живота Алекса Шантић написао песму. Човека кога су генерације војника поштовале и уважавале. Човека кога је народ волео” - поручио је државни секретар у Министарству за рад Светозар Алексов, испред Степине гробнице од белог мермера.
И нагласио људске врлине знаменитог војсковође:

„Да је био свештеник, постао би светац. Био је веома скроман, избегавао је похвале, славља, раскош и разметљивост. Није трпео привилегије и сматрао је да се отаџбини мора дати све, а да од отаџбине не треба узети ништа. Када му је у ослобођеном Сарајеву 1918. за боравак одређен дворац турских везира и аустроугарских гувернера, он је то одбио, одабравши за себе просторије у помоћној згради. До смрти је јео само таин, никакав други хлеб, до краја живота спавао је на обичном, војничком, гвозденом и тврдом кревету.”
Степа Степановић је више од 44 године био у активној војној служби.

„Његови највећи војни успеси јесу победа на Једренима, Церска битка и пробој Солунског фронта, што га је уврстило у ред највећих војсковођа Првог светског рата. Турци су га звали једренским громовником, Срби церским јунаком а Французи гвозденим човеком. Степина друга армија одиграла је кључну улогу при ослобађању Једрена. Турски командант Једрена Шукри паша желео је да се преда искључиво генералу Степи. За заслуге му је уручена сабаа Шукри паше, која се и данас чува у Народном музеј у Чачку.”
Државни секретар је, такође, напоменуо:

„Поштујући његово дело, његове животне и радне принципе, његове војне доприносе, ми данас овде истовремено одајемо пошту и свим мање знаним војницима и официрима који су уз њега ратовали и гинули у борбама за ослобођење и независност Србије.”

Градоначелник Чачка, Милун Тодоровић, у свом слову пожелео је, пред вечним белегом војводи, да „млада покољења схвате ко је у овом граду живео, да буду поносни на њега и све остале војсковође јер једино тако имаћемо сви заједно светлу и много лешу будућност”, додавши:

„Био је веома скроман, имао је своју клупу крај Мораве а Чачак му се одужио так што има споменик, своју улицу и Основну школу у Горњој Горевници. Знамо да је прву пензију вратио рекавши да је то сувише. Имао је посебну жељу да његова кобила Лила, која га је носила кроз све ратне вихоре, такође заврши у Чачку, то је била његова једина молба која му је услишена. Она га је, на жалост, надживела и донела овде, на ово место, а и ово место он је изградио од свог новца, није хтео да оптерећује никога тим трошком”.

РИНА