Катићи на Мучњу: у селу од стотину становника сабрало се, због једне књиге, чак 250 завичајаца

Катићи на Мучњу – У свечаној сали Основне школе „Мићо Матовић”, о јучашњем Видовдану, сабрало се чак 250 завичајаца како би чули пригодна слова о управо штампаној књизи „Спомен боја на Кукутници 1809. године” и то је, уз овај благи дан, био још један празник за сеоце од само стотину душа, под самим врхом Мучња (1534). Једино освежење у месташцу српског Старог Влаха којим се иде горе - доле бејаху отворени прозори школски, кроз које се провлачио горски развигор, али су сви, од којих стотина стојећи два сата уз зидове, с поносом и топлином у души нетремице пратили поруке и казивалице са престоног астала и бине. Најпре је одјекнула национална химна „Боже правде” из труба оркестра Андрије Мијаиловића (Бјелуша), па су се низале поруке и арије: аутора књиге Сретена М. Караклајића и Милана Р. Милошевића, потеклих одавде, те књижевника и песника из Ариља Љубивоја Јовановића, писца Вучка Грујовића из Белих Вода са Голије, Миливоја Караклајића испод Кукутнице, професора Срећка Ћурчића из Пресеке, Делимира Стишовића из Брезове, младог гуслара Петра Манојовића, данас београдског студента, певачке групе „из вика” Милутина Гујаничића из Нове Вароши, женске изворне групе из Брекова... Није могла изостати ни песма, својеврсна химна ових гора, „Под Јавором село што је, то је родно место моје, под Јавором овце пасу, чини ми се моје да су” којом се огласио Мирко Бошњаковић из Маскове, нити арија групе „Буковички јарани”: „Кукутница срцем сија, да је дивна сва Србија”. У уводном, пригодном слову, Лела Павловић, директор Међуопштинског историјског архива у Чачку, овако је приповедала:„Култура сећања нас опомиње шта је било и шта ће се тек збити. На 279 страна аутори ове књиге прикупили су све познате записе о овом Боју, од почетка 19. па до овог века. Опеван је и у епској казивалици `Бој на кукутници` и о њему се дуго ништа није знало. Овом књигом заљубљеници у завичај отргли су од заборава своје најбоље дане, Караклајић и Милошевић. Желим да вам и будући Видовдани буду срећни и весели”.А Сретен Караклајић је потегао велики, нарочит труд да од овог дана начини празник свог завичаја и овако поздравио сусељане и родни крај:„Обећали смо пре десет година да ће се појавити књига о овом Боју и као што видите ево је. Следећи корак нам је да саградимо видиковац на Кукутници и већ сам припремио пројекат за то”.Уследила је надахнута порука коаутора књиге, Милана Р. Милошевића, службеника министарства спољних послова Републике Србије:„Народно памћење је непотрошена историја, која ако се не забележи и сачува, као да није ни постојала. Догађај од пре два века који је чамио у тами заборава, пронашао је нас двојицу да га оживимо кроз странице ове наше књиге, која је од данас и ваша. Нисмо се окретали у прошлост да бисмо постали прошлост, већ смо сматрали да треба заборављену борбу и напор наших предака испоштовати и сачувати од заборава. Ова наша Кукутница сакривена у ивањичким брдима, а далеко од варошице и градова, појављује се сада у овој књизи као судбински запис, нечега што се одиграло пре 210 година. Ова наша књига је својеврсни догађај за ову средину, а њена дуготрајност је сразмерна дубини остављеног трага, који пружа временско упориште и орјентир у овоземаљском постојању. Заборав је најгори облик смрти и зато је књига неупитни доказ да се кроз њу у народу памти и траје. Векови борбе са завојевачем однеговали су у српском народу национални понос и национално јунаштво. Карађорђе и Милош су два изузетно истакнута представника код Срба. Карађорђе, вожд побуњеног народа који је ратовао против моћног Османског царства скоро 10 година, без иједне године мира. У то ратно доба његова сурова природа давала је резултате. Страх од Карађорђа био је раван страху од Турака. Страх од Карађорђа држао је Србе на окупу. Милош се одликовао поред војних вештина и дипломатским способностима. Многи наши државници касније су кнеза Милоша покушавали да опонашају, али без већег успеха. Срби ће себи из својих редова, изабрати владара док ће осталим народима, који се на Балкану ослобађају турског ропства (Румунија, Бугарска, Грчка, Албанија), за владара поставити странце из династија западне Европе. Гусле, светионик српства у вековној тами, кад је под турском чизмом, без своје државе и заштите „земља била тврда а небо високо” поносито су преносиле наслеђе српског народа од Јадрана до Дунава. Српски дух је стално освежаван из непресушног извора епске поезије. Нису наши преци овде на Кукутници мислили на себе док су проливали крв, него су мислили на нас, што долазимо за њима. Што се нашег брдовитог краја тиче, нисам сигуран за судбину идентитета, који су пламеним жиговима обележили нашу историју и животе. Углавном по таквим местима већ данас живи мање људи него што је за њих у ратовима за слободу пострадало. Сталним сећањем на претке погинуле у борбама за очување слободе и отаџбине, само поштовање њихове жртве је частан и моралан приступ, а заборав страдалих је врста учешћа у том злочину и поништавање смисла сваког отпора неправди и освајачима. Њихову патњу и жртве брисали смо из сећања, стално зарад неких виших циљева. Наши преци су за нас стицали, а ми смо их изневерили. Има ли наде да се поправимо, у овом тужном сиромаштву, јадној увређености са саможивом и кратковидом политичком елитом. Морамо радити сви заједнички на нашем опстанку и да свако учини шта и колико може. Није нам први пут, морамо сачувати нашу државу Србију. Морамо имати храбрости да следимо јуначка дела својих предака и борити се за слободу и интересе нашег народа. Ми данас нажалост присуствујемо разбијању идеје патриотизма и куллтурног идентитета. То се ради уз велику помоћ споља, преко невладиних организација па и на жалост преко појединих политичара и сопствених редова. Ми зато имамо потребу да код млађих људи повратимо осећање припадности властитој културној традицији и народу. У српским селима сада је 50 хиљада кућа пусто. Више од 1.200 села одумире. Док је било села и сељака Србија је била јака. Спасавање села није само успутна носталгија већ безбедносни императив. Захваљујем Сретену Караклајићу на сарадњи и огромном труду и упорности, од подизања споменика на Кукутници па све до ове данашње књиге. Овде морам одати признање Делимиру Стишовићу, на деценијској сарадњи и истаћи његов немерљив допринос, да се ова наша брда сачувају од заборава. О томе сведоче његове књиге – хронике и остала публицистичка дела. Морам одати мали омаж четворици наших сарадника и пријатеља, великих људи, ствараоца и завичајаца. Они нису више са нама а дубоко су својим радом и трудом, заслужили да их на овом месту поменем. А то су : Драгољуб Вујовић, Милојко Ђоковић, Вукашин Стамболић и недавно преминули Ђорђе Пилчевић. Слава им. Хвала свима што вашим данашњим присуством, увеличасте ово наше саборовање на овај велики српски празник Видовдан. На данашњи дан деца која се роде, добијала су имена Вид, Видоје, Видосав, Видосава па и моја супруга Вида рођена је на Видовдан.Хвала на пажњи, живела Србија!!!” Ово је стара, добра Србија, у којој се ни из какве куће не одлази без части. Сви што су дошли угошћени су у школској трпезарији, браветина се подразумева, а било је и прасића. Па се једно друштво одатле одвојило и отишли на суседну планину, такође у Катићима, са српском тробојком и трубачима, разуме се. То је Кукутница (1.382) где су у јаначком боју Срби, први пут уз помоћ својих невести, потукли Турке.Србија је вечна док су јој деца верна. РИНА

Најпре је одјекнула национална химна „Боже правде” из труба оркестра Андрије Мијаиловића (Бјелуша), па су се низале поруке и арије: аутора књиге Сретена М. Караклајића и Милана Р. Милошевића, потеклих одавде, те књижевника и песника из Ариља Љубивоја Јовановића, писца Вучка Грујовића из Белих Вода са Голије, Миливоја Караклајића испод Кукутнице, професора Срећка Ћурчића из Пресеке, Делимира Стишовића из Брезове, младог гуслара Петра Манојовића, данас београдског студента, певачке групе „из вика” Милутина Гујаничића из Нове Вароши, женске изворне групе из Брекова... Није могла изостати ни песма, својеврсна химна ових гора, „Под Јавором село што је, то је родно место моје, под Јавором овце пасу, чини ми се моје да су” којом се огласио Мирко Бошњаковић из Маскове, нити арија групе „Буковички јарани”: „Кукутница срцем сија, да је дивна сва Србија”.

У уводном, пригодном слову, Лела Павловић, директор Међуопштинског историјског архива у Чачку, овако је приповедала:
„Култура сећања нас опомиње шта је било и шта ће се тек збити. На 279 страна аутори ове књиге прикупили су све познате записе о овом Боју, од почетка 19. па до овог века. Опеван је и у епској казивалици `Бој на кукутници` и о њему се дуго ништа није знало. Овом књигом заљубљеници у завичај отргли су од заборава своје најбоље дане, Караклајић и Милошевић. Желим да вам и будући Видовдани буду срећни и весели”.
А Сретен Караклајић је потегао велики, нарочит труд да од овог дана начини празник свог завичаја и овако поздравио сусељане и родни крај:
„Обећали смо пре десет година да ће се појавити књига о овом Боју и као што видите ево је. Следећи корак нам је да саградимо видиковац на Кукутници и већ сам припремио пројекат за то”.
Уследила је надахнута порука коаутора књиге, Милана Р. Милошевића, службеника министарства спољних послова Републике Србије:
„Народно памћење је непотрошена историја, која ако се не забележи и сачува, као да није ни постојала. Догађај од пре два века који је чамио у тами заборава, пронашао је нас двојицу да га оживимо кроз странице ове наше књиге, која је од данас и ваша. Нисмо се окретали у прошлост да бисмо постали прошлост, већ смо сматрали да треба заборављену борбу и напор наших предака испоштовати и сачувати од заборава. Ова наша Кукутница сакривена у ивањичким брдима, а далеко од варошице и градова, појављује се сада у овој књизи као судбински запис, нечега што се одиграло пре 210 година.

Ова наша књига је својеврсни догађај за ову средину, а њена дуготрајност је сразмерна дубини остављеног трага, који пружа временско упориште и орјентир у овоземаљском постојању. Заборав је најгори облик смрти и зато је књига неупитни доказ да се кроз њу у народу памти и траје. Векови борбе са завојевачем однеговали су у српском народу национални понос и национално јунаштво. Карађорђе и Милош су два изузетно истакнута представника код Срба. Карађорђе, вожд побуњеног народа који је ратовао против моћног Османског царства скоро 10 година, без иједне године мира. У то ратно доба његова сурова природа давала је резултате. Страх од Карађорђа био је раван страху од Турака. Страх од Карађорђа држао је Србе на окупу. Милош се одликовао поред војних вештина и дипломатским способностима. Многи наши државници касније су кнеза Милоша покушавали да опонашају, али без већег успеха. Срби ће себи из својих редова, изабрати владара док ће осталим народима, који се на Балкану ослобађају турског ропства (Румунија, Бугарска, Грчка, Албанија), за владара поставити странце из династија западне Европе.

Гусле, светионик српства у вековној тами, кад је под турском чизмом, без своје државе и заштите „земља била тврда а небо високо” поносито су преносиле наслеђе српског народа од Јадрана до Дунава. Српски дух је стално освежаван из непресушног извора епске поезије. Нису наши преци овде на Кукутници мислили на себе док су проливали крв, него су мислили на нас, што долазимо за њима. Што се нашег брдовитог краја тиче, нисам сигуран за судбину идентитета, који су пламеним жиговима обележили нашу историју и животе. Углавном по таквим местима већ данас живи мање људи него што је за њих у ратовима за слободу пострадало. Сталним сећањем на претке погинуле у борбама за очување слободе и отаџбине, само поштовање њихове жртве је частан и моралан приступ, а заборав страдалих је врста учешћа у том злочину и поништавање смисла сваког отпора неправди и освајачима. Њихову патњу и жртве брисали смо из сећања, стално зарад неких виших циљева. Наши преци су за нас стицали, а ми смо их изневерили.

Има ли наде да се поправимо, у овом тужном сиромаштву, јадној увређености са саможивом и кратковидом политичком елитом. Морамо радити сви заједнички на нашем опстанку и да свако учини шта и колико може. Није нам први пут, морамо сачувати нашу државу Србију. Морамо имати храбрости да следимо јуначка дела својих предака и борити се за слободу и интересе нашег народа. Ми данас нажалост присуствујемо разбијању идеје патриотизма и куллтурног идентитета. То се ради уз велику помоћ споља, преко невладиних организација па и на жалост преко појединих политичара и сопствених редова. Ми зато имамо потребу да код млађих људи повратимо осећање припадности властитој културној традицији и народу.
У српским селима сада је 50 хиљада кућа пусто. Више од 1.200 села одумире. Док је било села и сељака Србија је била јака. Спасавање села није само успутна носталгија већ безбедносни императив.

Захваљујем Сретену Караклајићу на сарадњи и огромном труду и упорности, од подизања споменика на Кукутници па све до ове данашње књиге. Овде морам одати признање Делимиру Стишовићу, на деценијској сарадњи и истаћи његов немерљив допринос, да се ова наша брда сачувају од заборава. О томе сведоче његове књиге – хронике и остала публицистичка дела. Морам одати мали омаж четворици наших сарадника и пријатеља, великих људи, ствараоца и завичајаца. Они нису више са нама а дубоко су својим радом и трудом, заслужили да их на овом месту поменем. А то су : Драгољуб Вујовић, Милојко Ђоковић, Вукашин Стамболић и недавно преминули Ђорђе Пилчевић. Слава им.
Хвала свима што вашим данашњим присуством, увеличасте ово наше саборовање на овај велики српски празник Видовдан. На данашњи дан деца која се роде, добијала су имена Вид, Видоје, Видосав, Видосава па и моја супруга Вида рођена је на Видовдан.
Хвала на пажњи, живела Србија!!!”

Ово је стара, добра Србија, у којој се ни из какве куће не одлази без части. Сви што су дошли угошћени су у школској трпезарији, браветина се подразумева, а било је и прасића.

Па се једно друштво одатле одвојило и отишли на суседну планину, такође у Катићима, са српском тробојком и трубачима, разуме се. То је Кукутница (1.382) где су у јаначком боју Срби, први пут уз помоћ својих невести, потукли Турке.
Србија је вечна док су јој деца верна.

РИНА