Колико су укусни скакавци: Градска деца на часу природе горњомилановачком селу (ФОТО)

Горњи Милановац - Пројекат “Номад Србија – недеља на селу” осмишљен је тако да деца из града упознају живот на селу, природу и да им се пружи авантура са малом дозом адреналина.

Према речима Бранислава Донића који је реализовао овакву врсту кампа идеја је потекла од саме деце.

“Одвели смо децу у околину Ивањице и када смо се вратили у Београд они су са таквим одушевљењем причала о боравку на селу, да смо схватили да је упрво то што њима недостаје”, каже Донић.

Он истиче да је у разговору са београдским малишанима схватио да ова деца заправо имају потребу да бораве на селу и тада је кренуо са активном потрагом за сеоским домаћинствима по Србији где деца могу да буду слободна у природи.

“Тако смо се летос обрели у Коштунићима, у домаћинству Весковића, где су се деца имала прилику да се купају у реци, уче да пецају, упознају лековито биље и уживају у здравој храни”, истиче Донић и додаје, да су деца учила вештине преживљавања, како да се сналазе у природи, али и да упознају и запамте називе околних села, река, планина.

Према његовим речима, реакције и деце и родитеља су фантастичне, а посебно су били одушевљени обиласком школе у Коштунићима која тренутно броји шест ђака.

“Сусрет са том децом и дружење са њима је било фантастично. За њих је нарочито било поучно дружење са осмогодишњим Јованом који је са њима играо фудбал, а одмах након тога отишао је да бере малине”, истиче Донић, који каже да је то градским малишанима била лекција о правима и обавезама.

Деца се такође упознају са биљним и животињским светом, уче шта је јестиво а шта треба избегавати, па је тако настала идеја да би могли да пробају пржене скакавце.

“Свако дете има могућност да их проба, али је то ипак ствар слободног избора”, кроз осмех прича Донић.

За припрему овог специјалитета задужена је Душка Донић која каже да је спремање скакаваца врло једноставно.

“Прже се на врелом уљу око минут, док не добију златно - жуту боју и на самом крају се посоле, а укус је најсличнији чипсу. Користе се само зелени ливадски скакавци који су пуни протеина”, прича Душка.

Ипак, оно што децу посебно одушевљава јесте домаћа храна, сир, кајмак, јаја, али пре свега њих занима да виде како то све настаје.

“Пружамо им могућност да виде како се прави сир, одведемо их у шталу да виде да млеко даје крава, јер веровали или не има деце која то нису знала”, истиче она.

Овај пројекат подразумева мале групе, до петнаесторо деце, са њима су увек два водича, лекар а занимљиво је да и они активно учествују у свим предвиђеним активностима.

Малишани углас кажу да им се осим боравка у природи, највише допала домаћа храна и могућност да спавају у шатору уз логорску ватру, али и да осете јутарњу росу, да се буде уз кукурикање петла и да увече заспе уз пој ћука.

Др Александра Обрадовић тврди да деца боље реагују на промену средине него одрасли, иако се већина њих први пут сусреће са природом.

“Када деца пођу на овакав камп, прво што питамо родитеље јесте да ли њихово дете болује од неке хроничне болести које су постале уобичајене за децу из градске средине, као што су астма, дијабетес... Таква деца се врло брзо прилагоде овој средини, на ваздуху су нон стоп, физички су активна а то понекад буде проблем јер добију брзо упалу мишића. Овде поједу и јабуку која има неку мрљу на себи, а уз пут учимо их да чувају природу”, каже докторка.

Оно што је од изузетне важности јесте да имају редовне оброке, нема грицкања између, а деца су одушевљена ширином простора.

“Оно што брзо уочимо јесте страх од за њих непознатих ствари, као што је страх да згазе у траву, плаше се комараца и оса. Упознајући природу први пут су се сусрели са новим мирисима као што је мирис штале и тек кад уђу и виде теле, схвате да је то место прелепо и брзо забораве на тај мирис”, истиче др Обрадовић.

 

РИНА