Топола – Српска ракија надалеко је позната, она је у нашем народу лек за тело, за душу, али и средство за дезинфекцију и много тога још. Већина домаћина пече је на традиционлан начин покушавајући да добије што јачу и што љућу, али ипак имају и један трик. Док ракија одлежава у бурету, стварају се честице које је замућују па се она после цеди и то ни мање, ни више већ кроз шајкачу.
„Одвајкада се шајкача у шумадијским селима користила да се кроз њу процеди ракија. Некада давно није било ових модерних материјала и газа, па је та традицинална српска капа била свима од вишеструке користи. Био је то дуг процес да се кроз њу процеди, али делотворан. Ракија буде чиста као суза. Тај обичај се и даље одржао у бројним домаћинствима кроз Шумадију“, изјавио је за РИНУ, домаћин Драган Јовановић из села Загорица код Тополе.
Најчешће воћке од којих се ракија прави свакако су шљива, кајсија и дуња, али бројни домаћини управо попут Драгана покушавају и одрђене експерименте, надају се да ће жестоку капљицу направити од купуса или кромпира. Мада ни тада нема већих промена кад је процес прављења у питању.
„После сакупљања воћа и стављања у каце креће ферментација тј. врење кљука. Следећи корак је препек, односно вађење срца ракије. У казан се сипа мека ракија уз додавање 20 одсто хладне бунарске воде. Одваја се око два литра кад прво потече ракија и то се просипа, затим се пече до момента када из казана почне да тече ракија слабија од 40 степени. То што се добије је срце ракије. Добијена количина се сипа у храстово буре да одлежи око шест месеци“, открива Драган.
Овај мештанин села Загорица својвремено је покушао и да направи прву шумадијску текилу и то од агаве коју узгаја у свом дворишту.
„Лист агаве се исецка на ситне комаде, уситнио сам их додатно у муљачу за грожђе, дода се квасац и вода. После превирања приступа се печењу као и осталих ракија и од једног казана добије се око 18 литара чисте текиле. Укус је идентичан као и индустријска текила која се може купити у трговинама, код нас се слабо конзумира“, рекао је Драган.
РИНА
