Čačak - Mentalno zdravlje dece i mladih poslednjih godina sve češće je u fokusu stručne javnosti, ali izazovi sa kojima se suočavaju učenici u ruralnim sredinama i dalje su nedovoljno vidljivi. Iako život na selu često podrazumeva mirnije okruženje i bliskije odnose u zajednici, deca se suočavaju sa brojnim izazovima – od ograničenog pristupa stručnim službama i vannastavnim sadržajima, do osećaja izolovanosti, pritiska vršnjaka i sve većeg uticaja društvenih mreža. Da su pred mališanima u ruralnim sredinama na teritoriji grada Čačka svakodnevni izazovi slaže se i Lazar Čikiriz, direktor Osnovne škole "Branislav Petrović" iz sela Slatina.
- Izazovi su svakodnevni. Živimo u eri velike digitalizacije i svakom učeniku je potrebno posvetiti pažnju. Mislim da su deca previše opterećena upotrebom telefona i različitih sredstava za komunikaciju. Nedavno sam imao priliku da budem na letovanju sa učenicima. Kada dete izgubi telefon, ponaša se kao da je smak sveta. Upravo sam telefone naveo kao primer jer neposredna komunikacija između učenika, roditelja, nastavnika i stručnih službi doprinosi očuvanju mentalnog zdravlja dece. Svi ti faktori moraju da deluju zajedno. Ne smemo da zanemarimo razgovor uživo. Kada se sva komunikacija svede na telefone i druge uređaje, izostaje neposredan razgovor tokom kog učenici mogu otvoreno da kažu šta ih muči. Škola ima želju, ali i obavezu da pomogne deci, naročito ukoliko ima razvijenu pedagoško-psihološku službu. Međutim, neophodna je i saradnja sa roditeljima. Često se dešava da roditelji nisu spremni da sarađuju. Problem predstavljaju i ograničeni resursi, pre svega nedostatak psihologa u školama. Naša škola ima pedagoga, ali nema psihologa. Broj stručnih saradnika trenutno zavisi od broja odeljenja, a broj učenika i odeljenja u školama godinama opada. Želimo da se pedagoško-psihološke službe dodatno ojačaju kako bismo mogli da pružimo bolju podršku učenicima i njihovom mentalnom zdravlju, rekao je Čikiriz.
Kada je reč o ruralnim sredinama, istraživanja pokazuju da razlike u mentalnom zdravlju između urbanog i seoskog stanovništva nisu jednoznačne. Dok život u manjim sredinama može pružiti snažniju podršku porodice i zajednice, izazovi poput udaljenosti od zdravstvenih i psiholoških službi, manjka sadržaja za mlade i izraženije stigme u vezi sa traženjem stručne pomoći mogu predstavljati dodatno opterećenje za decu i adolescente. Škola predstavlja jedno od najvažnijih mesta za rano prepoznavanje emocionalnih teškoća kod dece. Nastavnici i stručni saradnici često su prvi koji mogu da primete promene u ponašanju učenika, zbog čega njihova uloga prevazilazi obrazovni proces i podrazumeva pružanje podrške, razumevanja i upućivanje dece i roditelja na stručnu pomoć kada je to potrebno.
- Gradske škole uglavnom imaju razvijenije pedagoško-psihološke službe. Pojedine centralne škole u Čačku imaju više od hiljadu učenika, veliki broj odeljenja i samim tim bolje uslove za angažovanje stručnih saradnika. Seoske škole su na neki način oštećene jer zbog manjeg broja odeljenja, prema važećem pravilniku, često ne mogu da imaju i pedagoga i psihologa. U nekim školama postoji samo pedagog, a u drugim samo psiholog. Naravno, postoje i seoske škole sa većim brojem učenika koje imaju razvijeniju stručnu službu, ali je razlika između gradskih i manjih seoskih škola svakako primetna. Nedostatak stručnih saradnika konkretno se odražava na decu u smislu na mogućnost individualnog pristupa i razgovora sa učenicima. Kada nastavnici procene da je detetu potreban razgovor ili dodatna podrška, naročito ukoliko učenik radi po individualnom obrazovnom planu ili ima određene teškoće, stručna služba mora da razgovara sa njim i vodi odgovarajuću dokumentaciju. Problem je u tome što nemamo dovoljno resursa da sve te potrebe ispratimo na odgovarajući način. U tom smislu su seoske škole zaista u nepovoljnijem položaju, kazao je za RINU Lazar Čikiriz direktor Osnovne škole "Branislav Petrović" u selu Slatina kod Čačka.
Upravo zbog toga iskustva nastavnika, direktora škola i stručnih saradnika iz seoskih sredina predstavljaju važan pokazatelj stvarnog stanja na terenu. Njihova zapažanja mogu doprineti boljem razumevanju potreba dece i kreiranju efikasnijih mera podrške koje će biti dostupne svim učenicima, bez obzira na mesto u kojem odrastaju.
- U godišnjem programu rada škole imamo predviđene aktivnosti pedagoško-psihološke službe. Takođe sarađujemo sa drugim ustanovama i institucijama, poput Centra za socijalni rad, Doma zdravlja i Škole za osnovno i srednje obrazovanje „1. novembar“. Kada u školi nemamo odgovarajućeg stručnjaka, dete upućujemo psihologu u Domu zdravlja ili se obraćamo drugim nadležnim ustanovama. Imamo veoma dobru saradnju sa kolegama iz škole „1. novembar“. Njihovi stručnjaci dolaze u našu školu i provode dan u razgovoru i radu sa učenicima koji otežano prate nastavu ili imaju određene teškoće u razvoju. Iz te saradnje dobijamo korisne preporuke za dalji rad. Sve aktivnosti su predviđene godišnjim planovima, realizuju se tokom školske godine i evidentiraju u izveštajima o radu škole. Jako je važno da roditelji budu uključeni u prepoznavanje i rešavanje problema. To je jedan od većih izazova sa kojima se suočavamo. Roditelji često nisu dovoljno spremni za saradnju. Moguće je da ih je sramota da govore o problemima ili da im je teško da ih prihvate, zbog čega je veoma važno da prema njima imamo otvoren i pažljiv pristup. O tome razgovaram i na sednicama Saveta roditelja. Deci je potrebno na vreme pružiti pedagošku, psihološku ili neku drugu vrstu pomoći. Da bi dete započelo rad po individualnom obrazovnom planu, bilo da je u pitanju IOP 1, IOP 2 ili IOP 3, neophodna je saglasnost roditelja. Bez njihove saglasnosti postupak ne može da bude pokrenut. U praksi smo se suočavali sa velikim problemima prilikom dobijanja tih saglasnosti. U nekim zemljama u okruženju saglasnost roditelja nije neophodna, već odluku donosi škola. Kod nas zakon i dalje predviđa saglasnost roditelja. Taj postupak nije usmeren protiv deteta. Naprotiv, njegov cilj je da učeniku pruži pomoć u učenju, napredovanju i ostvarivanju boljih rezultata, izjavio je Čikiriz.
Osnovna škola u Slatini već četiri godine ima zabranu korišćenja mobilnih telefona tokom nastave i učenici tu odluku uglavnom poštuju. Međutim, telefone koriste kod kuće, često bez kontrole. Prema rečima direktora, kada se u školi dogodi svađa ili tuča i kada školski timovi počnu da ispituju slučaj, često se utvrdi da je sukob započeo u Viber grupama, na Instagramu ili drugim društvenim mrežama.
- Postoje i objave koje nestaju nakon određenog vremena, pa roditelji često ne stignu ni da ih vide. Škola, s druge strane, ne može da prati stotine ili hiljade Instagram naloga učenika. Zato svi zajedno moramo mnogo više da vodimo računa. Najvažnija poruka je – razgovor. Ključ se nalazi u saradnji roditelja, učenika i škole. Potrebno je što više otvorenih razgovora, a što manje skrivene komunikacije. Jedino razgovorom možemo da prepoznamo problem i pronađemo način da pomognemo učeniku. Ukoliko škola nema dovoljno sopstvenih resursa, pronaći će način da uključi druge institucije na nivou grada ili Republike. Najvažnije je da reagujemo na vreme. Imam običaj da kažem da probleme ne treba stavljati pod tepih, jer se u jednom trenutku ispod njega nakupi toliko toga da ih je kasnije veoma teško rešiti. Zato sve treba prepoznati i rešavati na vreme. Trudimo se da tako radimo i nadam se da će stanje u narednom periodu biti bolje, rekao je Čikiriz.
Prema podacima UNICEF-a u Srbiji, više od 15 odsto adolescenata na globalnom nivou živi sa nekim oblikom mentalnog poremećaja, dok istraživanja među mladima u Srbiji pokazuju da gotovo polovina smatra da vršnjaci izbegavaju da potraže stručnu pomoć zbog straha od osude. Istovremeno, samo 12 odsto mladih zna koje savetodavne usluge postoje u njihovoj lokalnoj zajednici, što ukazuje na potrebu za boljom informisanošću i većom dostupnošću podrške.
Istraživanje sprovedeno među srednjoškolcima u Srbiji pokazalo je da je oko 26 odsto ispitanika prijavilo simptome depresije, dok je približno 14 odsto učenika navelo da je bilo izloženo vršnjačkom nasilju. Rezultati takođe potvrđuju da podrška nastavnika, osećaj pripadnosti školi i kvalitetni odnosi među vršnjacima značajno doprinose očuvanju mentalnog zdravlja mladih.
