Мисија “Халијард”: Амерички пилоти спавали у дрвеним вајатима и јели хлеб из црепуље (ФОТО)

Прањани – Неуки и убоги, сироти сељаци на Сувобору у ратном недобу дали су своје воловске запреге и огулили дланове да би у свом планинском бескрају саградили аеродром и 1944. године тако дали прилику да се више од 500 америчких пилота, приземљених под немачком ватром, врати у своју постојбину. Сутра је четврт века од тих збивања, догађај ће обележити посетом Прањанима Председник Србије и амерички амбасадор у Београду а обичан свет са овог побрђа још у сећањима држи те тешке дане.

И памти многе појединости, као Радош Каљевић, рођен у близини аеродрома на засеоку Галовићи, за агенцију РИНА описује како је било у операцији “Халијард”:

„Сећам се као да је јуче било, у нашем вајату су спавали, и чували смо их као најрођеније. Имали смо једну краву, четири овце и пет кокошака, пилоте смо хранили као голубове а ми смо трпели, ја сам тада имао девет година. Тако је наредио ђед Милисав, а кад смо кренули да их испратимо на аеродрому је било много људи, ђед се замаријо а мене је пилот убацио у авион. Деда се заплакао и рекао: 'Зар сам те ја хранио а ти да ми одведеш јединога унука?' На то је он рекао да ме води да будем честит. Али, за деду новац није био важнији од мене, онда ме пилот узео у наручје вратио ме деди, скинуо своју јакну с леђа, видео је да смо сиротиња, и дао је мени. Платили су да се посеку јабуке, зване стрекње, да би авиони могли одатле да полете и узлете. На дну Галовића су купили пилоте, враћали се и полетали. Ми дотад никад авион у животу нисмо видели, чинило нам се ноћу да толико ниско лете да ће да закаче оџак”.

А ево како сведочи Радиша Јевтовић из Леушића, светски човек и чувени привредник, који је спремио своје народно насеље „Рајски конаци”, на дедовити у том селу под Сувобором, да би данас дочекао високе званице:

„У нашој кући била су смештена седморица пилота. Један од њих који је био веома активан у окупљању преживелих, Чарлс Дејвис, долазио је у неколико наврата овде, а сада долазе његови потомци, кћерка и унуци и одседају обавезно овде...

Дејвис је на оближњем брду пао међу стадо оваца и чобаница му је понудила да попије из чутурице, била му је повређена нога, али он је предложио да она прво проба воду, што је и учинила. Али, кад је њему додала чутуру он је био толико жедан да је халапљиво пио и, како је касније причао, одједном су му гореле уши, јер је у чутурици била ракија а не вода. Овде је долазио пет година узастопно и стално се сећао овог догађаја...

Први пут кад су се овде појавили у организацији америчке амбасаде, на челу је био, тада у колицима, Џорџ Војновић, организатор спасавања пилота из Бриндизија и Барија. Он је слао њихове људе који су сакупљали пилоте са ове територије и био заслужан за оспособљавање аеродрома у Прањанима. Његови су се одселили у Америку 1914. године, рат га је затекао као студента медицине, али пошто је знао перфектно српски и енглески језик био је задужен за организацију. Када се први појавио после рата на аеродрому у Прањанима гласно је заплакао. Преминуо је пре две године, али његова кћерка редовно долази, доводи унуке а тренутно се налази на функцији америчког амбасадора у Бразилу”.

То је, ето, део наше националне повести, блистава слика ситоре православне душе у горском беспуту и сведочанство широке српске душе. Од наших праотаца наследили смо староставну мудрост: ко другоме чини, себи чини.

РИНА