Ариље – У доба кад све кратко траје, дуговечни и срећни бракови права су реткост. Међутим, Загорка и Ђорђе Лечић из Ариља људи су „старог кова“, па је за њих заједница склопљена пред Богом и законом и даље злата вредна. Упознали су се 1965. Године у Банатској Дубици и од тада магија не престаје, а партнери се и дан данас сећају свог првог сусрета.
„Ја сам радила као учитељица, а у наше место стигао је млади инжењер агрономије. Све девојке су желеле да се упазнају са њим, чак је и имао неку другу у плану, а онда смо се срели. Био је то онај судбоносни сусрет кад већ на први поглед знате да сте упознали неког посебног. Колена су ми заклецала у моменту кад ми је пружио руку“, присећа се Зaгорка.
Од момента кад су обома колена заклецала па до данас прошло је 55 година. За сво то време заједно су појели и џак шећера и џак соли, а све препреке превазишли су заједно. Добили су две кћерке и одшколовали их.
„Волети и истрпети то је основа сваког односа. Али, ипак је битно да много више буде љубави, а мање трпљења. Ја сам увек био страствени ловац и риболовац, и недељом кад се вратим кући из шуме или са реке, није ме дочекивало звоцање, већ широк осмех моје вољене жене и топла банатска супа“, прича Ђорђе.
Ипак, знао је он да се одужи жени свог живота несебичном љубављу, великом подршком, али и давањем свих права кад је располагање кућним буџетому питању.
„Мене у кући зову Јоргованка, јер сам ја та код које су паре. Инвестирала сам, градили смо кућу. Он је на време схватио да ћу ја тај новац сачувати и правилно употребити. Било је у нашем браку лепих и мање лепих тренутака, али све то смо превазишли мудрошћу и упорношћу. Нисмо тражили мане једном другом, већ волимо врлине“, каже Загорка.
Рецепт за успешан брак немају, али у свом живе са осећањем да без друге половине не могу и можда је уствари управо то оно кључно за заједнички опстанак дужи од пола века.
РИНА
