Научни суд о недавној повести Србије: хиперинфлација и пропаст банака

Чачак – У библиотеци Међуопштинског историјског архива у Чачку данас је представљена књига „Прилози за привредну историју Југославије и Србије” („Хиперинфлација и постхиперинфлација”) чији су редактори професори Економског факултета у Београду, др Ђорђе Ђукић, иначе Чачанин, и др Александар Живковић.

Ова вредна економска студија у издању наведеног факултета Универзитета у Београду (2018) прослеђенa је свим историјским архивима у Србији да би научни осврт на један изузетно важан део привредне историје Југославије и Србије био доступан научним истраживачима.

На представљању је беседио Часлав Оцић, редовни члан Српске академије наука и уметности, дајући изузетан преглед савремених збивања у економској науци и привредним токовима планете. Истакао је да се у новије доба економисти све више баве применом разних математичких модела, квантификација и статистиком, уместо да решавају проблеме и предвиђају могућни ред догађаја, или се баве подучавањем. Посетио је на енглеску пословицу: „Ко зна тај ради, ко не зна тај подучава”.

„У Србији се од 2000. до 2006. године чак шест пута повећао број аутора који потписују научне радове из области економије, тако што је прве године важило правило – један рад, један аутор - док су 2006. чак шесторица потписивала исту студију, као коауторi. То је, уствари, паранаука, удружена са параполитичарима”.

Академик Оцић је, такође, нагласио:

„Задатак халабуке неолибералне коју воде разни експерти и аналитичари понављањем и медијски привилегованим позицијама све је јачи био, сад је и то утихнуло, у директној пропорцији са растућом производњом привида. То је оно што ми имамо у риалити програмима да обичан човек више не зна шта је виртуелно створена стварност, а шта тврда реална. То је општи тренд збуњивања и слуђивања људи. У таквом тренду наука је послужила као средство пропаганде и наравно она је завршила аутоеутаназијом. Она производи хаос а у том хаосу неки субјекти на нижим нивоима поверују да су они заиста актери историјских процеса и да све што се догађа није производ неког социјалног и историјског инжењеринга већ да ја на терену могу да узмем ствар у своје руке”.

Један од редактора књиге, професор Ђорђе Ђукић истакао је:

„Мој кључни мотив да све ово организујем био је то што је хиперинфлација учинила да се огромно богатство из руку широке средње класе прелило у уски круг људи који су били у привилегованом положају на разноразне начине. Или су користили повољне кредите које нису вратили или им је збрисала инфлација то, или су касније ушли у процес да су користећи информације које су поседовали могли да покупују предузећа уз малу цену јер је земља била под санкцијама. Још један брутални механизам практично је уништио средњу класу: сва та предузећа касније, уз пропаст четири српске банке чији стечај и дан данас траје, дошла су до драгоцене имовине свих тих банака, Беобанке, Југобанке, Инвест банке, Београдске банке”.

Ђукић наводи да је та имовина толико вредна да стечај још није завршен, додајући:

„Сви ти који су покуповали ту имовину, пре свега мислим на атрактивне локације у београдском региону дошли су до енормног богатства, што објашњава откуда енормно раслојавање у српском друштву. Против тога се врло тешко борити јер кад једанпут дође до тога израстање средње класе може да траје деценијама што мени као економисти тешко пада јер знам да у државама који имају стабилни стуб у средњој класи, попут Чилеа, они функционишту, код њих је све ефикасније, ту нема корупције или је сведена на минимум. И, оно што је јако битно без стабилног средњег сталежа нема развојне перспективе земље”.

Аутори поглавља у овом зборнику јесу четрнаесторица, углавном наши водећи  професори и научници из ове области, а редактори су у уводном слову напоменули:

„Монографија представља први покушај у домаћој литератури да се на свеобухватан начин оцене: прво, економске и социјалне последице разорне хиперинфлације у СР Југославији и Србији (деведесетих), са фокусом на први талас првобитне акумулације капитала кроз присвајање дужничке добити по основу узетих кредита код банака; друго, талас редистрибуције дохотка кроз стечај четири највеће банке у Србији и приватизацију предузећа која су била њихови дужници; треће, талас редистрибуције дохотка након избијања светске финансијске кризе 2008. године, кроз крах презадужених приватних предузећа и пропаст банака са већинским државним власништвом. У социолошкој равни анализирани су механизми функционисања клијентелистичког капитализма у Србији и његове последице. Апострофирана је и одговорност друштвених елита за економске и социјалне последице наведених процеса`”.

Мало подсећање какви су били новчани токови у нашој држави пре 26 година...

На врхунцу инфлације држава је 23. децембра 1993. године штампала новчаницу од 500 милијарди динара, највећу која је икад емитована у нас. За ту огромну новчаницу на самом почетку њене емисије могло се добити око 7 немачких марака по црном уличном курсу, али је за само седам дана изгубила 90 одсто своје вредности. За њу се уочи Нове 1994. године могла купити једна боца домаћег вина.

Забележено је да је дневна инфлација у данима кулминације износила око 60 одсто, часовна 2,03, а годишња, на основу јануарске 1994. чак 5,2 пута 10 на двадесети степен, што се тешко да изразити једном бројком. Почетком 1994. (24. јануара) ступио је на снагу Програм монетарне реконструкције, али је израчунато да је за 34 дана пре тога измерена инфлација укупно износила више од 7 милијарди процената.

Академик Оцић је, иначе, у једном ранијем тексту, цитирао књижевника Ернеста Хемингвеја: „Прво уточиште за лоше вођену нацију јесте инфлација валуте. Друго је рат. И једно и друго обезбеђује привремени просперитет. И једно и друго доноси трајно разарање. Али обоје служе као заклон за политичке и економске опортунисте.”

 

РИНА