Čačak - Dok mnogi u devetoj deceniji sabiraju uspomene u tišini, Milun Đukić iz Parmenca odlučio je da ih pretoči u svoju prvu knjigu i tako ostavi trag o vremenima koja su menjala ljude, gradove i živote.
Njegovo delo „Moj varljivi XX i ludi XXI vek”, na skoro 300 strana, donosi sećanja jednog čoveka između dva veka, od polovine prošlog do današnjeg vremena, uz jasnu poruku da za nove početke nikada nije kasno.
Knjiga je satkana od autobiografskih priča, emocija, susreta i uspomena koje su obeležile život ovog vremešnog gospodina, zaljubljenika u sliku, film, lepu reč i Moravu.
„Priče u ovoj knjizi su isključivo autobiografskog karaktera. One oslikavaju sve pojave koje se tiču jednog duboko proživljenog emotivnog života, imajući u vidu godine, a obuhvataju pre svega susrete sa poznatim i nepoznatim ljudima, događaje, ali na prvom mestu ipak ljubav. Akcenat je na tome kako smo se zabavljali, zaljubljivali, voleli i tako dalje. Da to ostane kao uspomena mladim generacijama, baš ovde na Moravi”, priča Đukić.
Posebno mesto među koricama zauzima između ostalih i priča o mladosti, ljubavi i susretu dve kulture, dva grada i dva sveta. Kroz stranice knjige provlači se i sećanje na Ruskinju Irinu, koju je upoznao tokom seminara na Jadranu.
„Otići na seminar na Jadran, u čuvene hotele Solaris kod Šibenika, i upoznati jednu divnu osobu Ruskinju Irinu. Samo njeno ime na grčkom znači mir, spokoj i blaženstvo, ali jedna takva Irina može da unese i nemir. Posle sedam dana na Jadranu, druženje se nastavilo u Beogradu, na Vidikovcu, na 22. spratu. Sledeće godine doček u Moskvi bio je veličanstven. Vozili smo se rekom Moskvom, pričali o arhitekturi, o životu i vremenu”, govori Đukić sa osmehom džentlmena stare škole.
Ljubav prema filmu i umetnosti dodatno je oblikovala njegov pogled na život, a činjenica da je prijateljevao sa čuvenim filmskim režiserom i scenaristom Purišom Đorđevićem ostavila je poseban trag i u njegovom stvaralaštvu.
„Sve te priče mogu da budu mali predlošci za scenarija. Ali, to je stvar scenarista i producenata. Jer ako je Puriša Đorđević rekao da film nije slika, već duh, zašto onda i reči ne bi mogle biti duh”, kaže Đukić.
I upravo u tome leži posebnost ove knjige, ona nije samo zbir uspomena, već svedočanstvo jednog vremena, emocija i života koji je umeo da voli, pamti i primećuje lepotu običnih trenutaka.
