Удружење медија и медијских радника сматра да понуђени документ Стратегије развоја система јавног информисања у Републици Србији јесте испод очекиване висине по свим важним мерилима каква заслужује јавност ове државе. Она би, по нашој оцени, била само прескок из једног експеримента у други, веома сличан, а мислимо да је очигледно шта је циљ таквог поступка: жеља да се неко на брзину докопа муком стицаног народног иметка. Дакле, ова Стратегија не испуњава основно мерило: да збиља буде стратегија. Ово је само збирка разних маневара да се народно богатство, као и претходном стратегијом, утрпа у незаслужене шаке, и опет би многи новинари, сниматељи, уредници, као и прошлог пута, остали без хлеба. Јер, ако је реч о стратегији, она се пише језгровито и, што би народ рекао, кратко, јасно и на многаја љета. Овде ништа не можете да ухватите ни за рог ни за реп, осим бескрајног низа разноразних туђица које народ ове наше постојбине никад није користио, а ако буде среће и неће употрабљавати којекакве имплементације, евалуације и сличне глупости. Друго неиспуњено мерило јесте, дакле, језик којим је документ писан а требало би да буде нешто најчистије и најјасније што се износи пред јавност Србије, од стране људи који се баве јавном речју и од ње живе. Овде не постоји, затим, ни зрно од онога што се у нашем појмовнику назива стратегијом. А то би требало да буде, укратко, замишљена тачка до које друштво жели стићи, уз назнаке пута којим се до ње иде. Читав текст, наиме, врви од заклињања у европске вредности и законе тражишта, али се на страни 14 наводи: „Тржиште оглашавања карактерише то да највећи део новца одлази на телевизије, и то оне са националном фреквенцијом. Ово тржиште карактерише и велика концентрација преференција медијске публике (слушаност, гледаност, читаност) код четири највећа издавача у свакој категорији, па тако четири највећа емитера имају заједно удео од 62% у укупној гледаности, четири највећа радио емитера имају удео у слушаности преко 51%, а четири највећа издавача штампаних медија имају удео у читаности преко 63%. Иако тржиште дигиталних медија бележи константан и стабилан раст, новац оглашивача завршава тамо где је измерено да је највећа публика. Тако се за одређивање медијског потенцијала медија користе комерцијална мерења у којима не учествују сви медији. У таквом амбијенту локални и регионални медији губе трку са онима који имају национално покривање и који су увек обухваћени мерењима. Тачније чак 89% удела у оглашавању на телевизији припада телевизијским станицама са националном покривеношћу. Остатак средстава од оглашавања су између себе поделили страни програми који се дистрибуирају путем кабловског система. Подаци показују да се од 15 највећих комерцијалних оглашивача у Србији ниједан не оглашава на локалним, па чак ни на регионалним станицама.” Овде долази сасвим обично питање: како творци стратегије замишљају да огласе, дакле и приходе, пребаце са најјачих на најслабије медије? Законима тржишта? Тешко, никако. Једино неком уредбом уколико се неког дана домогну државне власти. Ред по ред и стигосмо до главног дела целе мутљавине. Најпре главе пет: МЕРЕ ЗА ПОСТИЗАЊЕ ОПШТЕГ И ПОСЕБНИХ ЦИЉЕВА И КЉУЧНИ ПОКАЗАТЕЉИ УЧИНКА НА НИВОУ ОПШТЕГ И ПОСЕБНИХ ЦИЉЕВА И МЕРА стр 44. Па даље, до одељка: Мера 2.3 Смањен и учињен транспарентним утицај државе на медијском тржишту како би постојали једнаки тржишни услови за све медије. Стр 50. „Окончати процес приватизације издавача у јавном власништву, у циљу успостављања једнаке тржишне позиције медија и спречавања непримереног утицаја на уређивачку политику, а нарочито: - сачинити и спровести план потпуног изласка државе из власништва у привредним друштвима Политика АД (издавач дневног листа “Политика”) и привредног друштва Новинско-издавачко друштво Компанија Новости АД (издавача дневног листа Вечерње новости), - без одлагања поднети регистрациону пријаву за брисање ЈП Новинска агенција Танјуг из регистра привредних друштава, односно регистрациону пријаву за брисање медија који послују под тим јавним предузећем из Регистра медија..” стр 51. Чије уши вире иза ове приче? Па, уши оних који би омасте брке у правитизацији једне „Политике” која излази 115 година, дакле, две деценије пре него што се у нашој Србији огласио први радио и пола века уочи појаве првог телевизијског сигнала. Писци стратегије би да то претворе у плен, разуме се под маском тржишта, иако је више него јасно да је реч о културно – историјском добру Србије. Тако би нови власник, који је рецимо трговао камионима или се обогатио неким другим послом, добити на располагање, уз право да наплаћује услуге, вековни труд новинара ове куће која је из дана у дан пратила национална збивања и повест. Хоћете ли да вам се стави на увид шта је „Политика” извештавала из Балканских ратова? Може, али најпре уплатите толико и толико на рачун новог газде. Слична је ствар са Телеграфском агенцијом Нове Југославије, драгоценим материјалом од државног значаја, у слову, звуку и слици, и са Вечерњим новостима које су у рукама читалаца широм Балкана дуже од шест деценија. Којим би се то мерилима уредило коришћење архива ових кућа? Па, по закону тржишта, предлажу творци нове Стратегије. А где то има? Па нигде. Нигде, такође, они који су се потписали испод овог нацрта не предлажу, пошто је реч о Стратегији, шта би се могло догодити једног дана кад неки богаташ, рецимо са Кајманских острва, купи већински пакет „Политике” или „Танјуга”, те почне да штампа и емитује шта му је воља: каква Србија, какви бакрачи? У завршном осврту на овај Нацрт, Удружење медија и медијских радника користи два става истакнути људи који се разумеју у ову област: „Ниједна држава се не извлачи из медија, она само остаје у медијима онако како мисли да је стратешки важно да остане. Ни Америка се није извукла из медија. То је погрешна тема. Ја сам покушао са колегама да истакнем нову тему која је актуелна у Европи, а то је јавно приватно партнерство” (Станко Црнобрња). Или: „Та врста бриге коју показује по питању брисања Танјуга из Регистра АПР - а не чуди када долази из медија, пре свега конкурентских, односно заинтересованих за нестанак Танјуга, али би удружење новинара по природи ствари требало, ваљда, да се интересује и залаже за опстанак и трајање медија, а не за њихово брисање”. (Бранка Ђукић). Одсудна битка за будћност медија и медијске сцене Нема сумње: предстоје тешки дани у којима морамо пружити отпор писцима стратегије јер би она коначно саломила кичму преживелима и ишчупала медијско срце нације. Зашто? То знају само они који су је писали, и првог пута и сада. Они, који су већ направили први корак 2014. кад је више од 1.000 медијских посленика освануло на улицама па се и данас потуцају по трафикама и малињацима. Са оваквом стратегијом очекује нас још један суноврат и талас медисјких радника у безнађу. Због тога морамо бити мудри и упорни. Не можемо прихватити колективно самоубиство, ма ко га наметао. Једном су нас заскочили, и сви добро памтимо ту 2008. када су преко ноћи под окриљем истих медиских душебрижника и писаца нестајале телевизије,новине,радио станице и њихова имовина у ђеповима тапкароша, шверцера, пекара ...Многи још увек памте сат на сајту НУНСа који је одбројавао последнје месеце дане сате и минуте до такве приватизације. На сви срећу има преживелих, али на несрећу клатно тог сата поново су исти покренули.. Исти људи кроје судбину пети пут, до када више? Зашто их Влада подржава? Кога представљају? У овој борби очекујемо подршку још најмање 3 велика удружења (ПРОУНС, ДНВ,КОМ-НЕТ) окупљена у Медијском савезу Србије као и Синдикат новинара Србије (СИНОС) са којима нас спаја брига за нормалну медијску сцену и положај посленика јавне речи. Преко пута себе имаћете исте људе који су доносили катастрофалне медијске стратегије(2011,2014) исти ти су учествовали у писању медијских закона на које су касније највише кукали, и исти ти Обрадовићи,Грухоњићи,Гаши, Далиле,Марковићи сада би да нам забраве три највеће медијске куће и предају их лакерима. Очекујемо од Владе Србије да престане да их фаворизује и да провери кога они представљају! Расправа о нацрту нове Стратегије одржаће се у Нишу, Новом Саду, Чачку (25. фебруара у 12 сати) и завршна у Београду. Удружење медија и медијских радника председник Гвозден Николић
Удружење медија и медијских радника сматра да понуђени документ Стратегије развоја система јавног информисања у Републици Србији јесте испод очекиване висине по свим важним мерилима каква заслужује јавност ове државе. Она би, по нашој оцени, била само прескок из једног експеримента у други, веома сличан, а мислимо да је очигледно шта је циљ таквог поступка: жеља да се неко на брзину докопа муком стицаног народног иметка.
Дакле, ова Стратегија не испуњава основно мерило: да збиља буде стратегија. Ово је само збирка разних маневара да се народно богатство, као и претходном стратегијом, утрпа у незаслужене шаке, и опет би многи новинари, сниматељи, уредници, као и прошлог пута, остали без хлеба.
Јер, ако је реч о стратегији, она се пише језгровито и, што би народ рекао, кратко, јасно и на многаја љета. Овде ништа не можете да ухватите ни за рог ни за реп, осим бескрајног низа разноразних туђица које народ ове наше постојбине никад није користио, а ако буде среће и неће употрабљавати којекакве имплементације, евалуације и сличне глупости.
Друго неиспуњено мерило јесте, дакле, језик којим је документ писан а требало би да буде нешто најчистије и најјасније што се износи пред јавност Србије, од стране људи који се баве јавном речју и од ње живе.
Овде не постоји, затим, ни зрно од онога што се у нашем појмовнику назива стратегијом. А то би требало да буде, укратко, замишљена тачка до које друштво жели стићи, уз назнаке пута којим се до ње иде.
Читав текст, наиме, врви од заклињања у европске вредности и законе тражишта, али се на страни 14 наводи:
„Тржиште оглашавања карактерише то да највећи део новца одлази на телевизије, и то оне са националном фреквенцијом. Ово тржиште карактерише и велика концентрација преференција медијске публике (слушаност, гледаност, читаност) код четири највећа издавача у свакој категорији, па тако четири највећа емитера имају заједно удео од 62% у укупној гледаности, четири највећа радио емитера имају удео у слушаности преко 51%, а четири највећа издавача штампаних медија имају удео у читаности преко 63%. Иако тржиште дигиталних медија бележи константан и стабилан раст, новац оглашивача завршава тамо где је измерено да је највећа публика. Тако се за одређивање медијског потенцијала медија користе комерцијална мерења у којима не учествују сви медији. У таквом амбијенту локални и регионални медији губе трку са онима који имају национално покривање и који су увек обухваћени мерењима. Тачније чак 89% удела у оглашавању на телевизији припада телевизијским станицама са националном покривеношћу. Остатак средстава од оглашавања су између себе поделили страни програми који се дистрибуирају путем кабловског система. Подаци показују да се од 15 највећих комерцијалних оглашивача у Србији ниједан не оглашава на локалним, па чак ни на регионалним станицама.”
Овде долази сасвим обично питање: како творци стратегије замишљају да огласе, дакле и приходе, пребаце са најјачих на најслабије медије? Законима тржишта? Тешко, никако. Једино неком уредбом уколико се неког дана домогну државне власти.
Ред по ред и стигосмо до главног дела целе мутљавине. Најпре главе пет:
МЕРЕ ЗА ПОСТИЗАЊЕ ОПШТЕГ И ПОСЕБНИХ ЦИЉЕВА И КЉУЧНИ ПОКАЗАТЕЉИ УЧИНКА НА НИВОУ ОПШТЕГ И ПОСЕБНИХ ЦИЉЕВА И МЕРА стр 44.
Па даље, до одељка:
Мера 2.3 Смањен и учињен транспарентним утицај државе на медијском тржишту како би постојали једнаки тржишни услови за све медије. Стр 50.
„Окончати процес приватизације издавача у јавном власништву, у циљу успостављања једнаке тржишне позиције медија и спречавања непримереног утицаја на уређивачку политику, а нарочито:
- сачинити и спровести план потпуног изласка државе из власништва у привредним друштвима Политика АД (издавач дневног листа “Политика”) и привредног друштва Новинско-издавачко друштво Компанија Новости АД (издавача дневног листа Вечерње новости),
- без одлагања поднети регистрациону пријаву за брисање ЈП Новинска агенција Танјуг из регистра привредних друштава, односно регистрациону пријаву за брисање медија који послују под тим јавним предузећем из Регистра медија..” стр 51.
Чије уши вире иза ове приче?
Па, уши оних који би омасте брке у правитизацији једне „Политике” која излази 115 година, дакле, две деценије пре него што се у нашој Србији огласио први радио и пола века уочи појаве првог телевизијског сигнала. Писци стратегије би да то претворе у плен, разуме се под маском тржишта, иако је више него јасно да је реч о културно – историјском добру Србије. Тако би нови власник, који је рецимо трговао камионима или се обогатио неким другим послом, добити на располагање, уз право да наплаћује услуге, вековни труд новинара ове куће која је из дана у дан пратила национална збивања и повест. Хоћете ли да вам се стави на увид шта је „Политика” извештавала из Балканских ратова? Може, али најпре уплатите толико и толико на рачун новог газде. Слична је ствар са Телеграфском агенцијом Нове Југославије, драгоценим материјалом од државног значаја, у слову, звуку и слици, и са Вечерњим новостима које су у рукама читалаца широм Балкана дуже од шест деценија.
Којим би се то мерилима уредило коришћење архива ових кућа? Па, по закону тржишта, предлажу творци нове Стратегије. А где то има? Па нигде.
Нигде, такође, они који су се потписали испод овог нацрта не предлажу, пошто је реч о Стратегији, шта би се могло догодити једног дана кад неки богаташ, рецимо са Кајманских острва, купи већински пакет „Политике” или „Танјуга”, те почне да штампа и емитује шта му је воља: каква Србија, какви бакрачи?
У завршном осврту на овај Нацрт, Удружење медија и медијских радника користи два става истакнути људи који се разумеју у ову област:
„Ниједна држава се не извлачи из медија, она само остаје у медијима онако како мисли да је стратешки важно да остане. Ни Америка се није извукла из медија. То је погрешна тема. Ја сам покушао са колегама да истакнем нову тему која је актуелна у Европи, а то је јавно приватно партнерство” (Станко Црнобрња).
Или:
„Та врста бриге коју показује по питању брисања Танјуга из Регистра АПР - а не чуди када долази из медија, пре свега конкурентских, односно заинтересованих за нестанак Танјуга, али би удружење новинара по природи ствари требало, ваљда, да се интересује и залаже за опстанак и трајање медија, а не за њихово брисање”. (Бранка Ђукић).
Одсудна битка за будћност медија и медијске сцене
Нема сумње: предстоје тешки дани у којима морамо пружити отпор писцима стратегије јер би она коначно саломила кичму преживелима и ишчупала медијско срце нације. Зашто? То знају само они који су је писали, и првог пута и сада. Они, који су већ направили први корак 2014. кад је више од 1.000 медијских посленика освануло на улицама па се и данас потуцају по трафикама и малињацима. Са оваквом стратегијом очекује нас још један суноврат и талас медисјких радника у безнађу. Због тога морамо бити мудри и упорни. Не можемо прихватити колективно самоубиство, ма ко га наметао. Једном су нас заскочили, и сви добро памтимо ту 2008. када су преко ноћи под окриљем истих медиских душебрижника и писаца нестајале телевизије,новине,радио станице и њихова имовина у ђеповима тапкароша, шверцера, пекара ...Многи још увек памте сат на сајту НУНСа који је одбројавао последнје месеце дане сате и минуте до такве приватизације. На сви срећу има преживелих, али на несрећу клатно тог сата поново су исти покренули..
Исти људи кроје судбину пети пут, до када више? Зашто их Влада подржава? Кога представљају?
У овој борби очекујемо подршку још најмање 3 велика удружења (ПРОУНС, ДНВ,КОМ-НЕТ) окупљена у Медијском савезу Србије као и Синдикат новинара Србије (СИНОС) са којима нас спаја брига за нормалну медијску сцену и положај посленика јавне речи.
Преко пута себе имаћете исте људе који су доносили катастрофалне медијске стратегије(2011,2014) исти ти су учествовали у писању медијских закона на које су касније највише кукали, и исти ти Обрадовићи,Грухоњићи,Гаши, Далиле,Марковићи сада би да нам забраве три највеће медијске куће и предају их лакерима. Очекујемо од Владе Србије да престане да их фаворизује и да провери кога они представљају!
Расправа о нацрту нове Стратегије одржаће се у Нишу, Новом Саду, Чачку (25. фебруара у 12 сати) и завршна у Београду.
УММР
Председник
Гвозден Николић
Фото: УММР
Premium Sadržaj
Prijavite se da preuzmete visoku rezoluciju
3 fotografija
