Лучани - Мале зидане куће које се пуше и мирис дима који се шири оно је што ће вас затећи ако прођете кроз Драгачево. У овом делу западне Србије и даље опстаје стари занат и бројни домаћини не одустају од каљења ћумура.
"Ћумуране су се некад правиле од блата, а касније од цигле. Зидају их мајстори који праве хлебне фуруне и како би се изградиле потребно је максимално пет дана. Иако се широм Србије све ређе може видети дим из ћумурана у нашим селима их има преко стотину", рекао је Саво Добросављевић из Вучковице који се већ годинама бави производњом ћумура.
Овај посао није ни мало лак, али традиција се код Добросављевића преноси са колено на колено. Свака пећ грађена је у круг и има свој темељ и кров.
"Ћумурана се пуни дрвима до врха, затим се пали ватра и процес сагоревања траје до седам дана. Пошто нема велике концентрације кисеоника, долази до тињања и дрво се претвара у ћумур. Свака пећ има своје луфтове и кад се на њима појави жар, знамо да је процес завршен. Тада се додаје око 100 литара воде, тако стоји шест сати и долази до каљења, после се купи у вреће и продаје", прича Саво за РИНУ.
Овај драгачевски домаћин три пута месечно пали ћумурану и каже да је за производњу најбоље буково дрво јер је најчистије. Тако да, према његовим речима, нема места заблудама да роштиљ на ћумур није здрав.
"Надлежне инспекције су долазиле у проверу и нису пронашли ниједан елемент који би показао да производња ћумура не ипуњава све потребне стандарде. О укусу нема потребе ни говорити јер се зна да је месо печено на роштиљу далеко најукусније. Поред што се користи за роштиљ, ћумур се чак користи за филтрирање воде", прича овај Драгачевац.
Иако су руке и одећа често црни од ватре и дрвета, производња ћумура јесте посао од ког може врло лепо да се заради. Из Драгачева ова сировина иде за читав свет.
"Извози се за Немачку, Грчку, Норвешку, али и Америку. Посла има, само ко хоће да ради јер је врло тешко наћи вредне раднике", закључио је Саво.
РИНА
