Ovo je nekada bilo crno zlato u srpskim selima: Danas je ćumurana sve manje, ipak Momčilo iako garav od dima ne odustaje od starog zanata - ćumurana kod Vratonjića puši se pola veka (FOTO)(VIDEO)

Ivanjica - Ćumurdžijski zanat, danas star i gotovo zaboravljen, nekada je bio jedan od najvažnijih poslova u brdsko-planinskim krajevima zapadne Srbije. Ćumurdžije su bile majstori koji su od drveta stvarali ugalj, koji su mnogi nazivali „crnim zlatom sela“, jer se bez njega nekada nije moglo ni grejati, ni kovati, ni kuvati.

Taj zanat zahtevao je veliko znanje, strpljenje i osećaj za prirodu, budući da se ugalj dobijao isključivo pomoću vatre i zemlje, bez ikakvih mašina i tehnologije.

Danas, kada je ćumur gotovo nestao iz svakodnevnog života, ovaj zanat ostaje važan svedok vremena u kome su ruke i oganj stvarali osnovu života na selu.

Jedan od retkih koji i dalje čuva tu tradiciju je Momčilo Vratonjić iz ivanjičkog sela Lisa, jedini u svom selu koji još uvek pali ćumuranu i nastavlja porodičnu tradiciju dugu više od pola veka.

„Ova moja ćumurana postoji više od 50 godina. Moj otac se bavio ćumurdžijskim zanatom i koristio je ovu istu, a posle smo nastavili brat i ja. Danas je koristi i njegov sin. Posedujemo dosta šume, ali mnogo drva i kupujemo“, priča Momčilo, crn od dima, ali ponosan što još ume da „stvori ćumur“.

Kako objašnjava, tajna kvalitetnog ćumura je u drvetu.

„Drva treba seći mnogo ranije, da se osuše, jer je ćumur najbolji od suvih drva. Od sirovih bude sitan, teško se pali i teži je na kilogram. Kad su suva i nisu trula, to je idealan ćumur za roštilj, nema varnica, nema prštanja. Od jednog metra drva može da se dobije osam do deset džakova ćumura, ali sve zavisi od suvoće drva. Najbolji je od tvrdog drveta graba, bukve, drena, klena ili mlade hrastovine“, objašnjava Momčilo.

Proces pravljenja ćumura je dugotrajan i zahtevan.

„Napravi se   roštilj dole na dnu da može da prolazi vazduh, pa se složi drvo, najpre oko pola količine, a kasnije se dodaje.Tu se složi od 50 do 55 odsto drveta, pa se doadaje ostatak. Kad drva sagorevaju, ćumur se slaže i pada dole, a drva se slažu dok se ne napuni ćumurom.  Sve to traje od četiri do deset dana, zavisi od vremena i vlažnosti drveta. Najbrže sam radio za četiri dana od suvih drva i kada je lepo Kad se ćumurana ohladi, sipa se oko 200 litara vode da se spreči samozapaljenje. Ako se ne pazi, može da se zapali i kuća i magacin“, priča ovaj majstor, koji iz iskustva zna svaku fazu tog posla.

Kaže da ćumuranu nije teško podići, ali jeste skupo.

„Za nju treba oko 2.000 cigli, kreč, pesak, cement, ventili i gornji otvor koji mi zovemo „usta”. Sve to košta oko 2.000 evra. Može da se isplati ako se radi stalno, ali je rad ogroman. Ćumur je danas ovde kod nas na licu mesta oko 850 dinara po džaku, a tona drveta je 50 evra. Teško se uklapa, a najgori deo je vađenje ćumura, to je najprljaviji posao koji postoji. Ovaj zanat jeste isplativ, ali mora da seradi non stop, zahteva zaista dosta rada“, priznaje Momčilo.

Iako se danas sve ređe može videti dim ćumurane kako se diže iznad šuma zapadne Srbije, svaki plamen koji još gori u njima čuva uspomenu na vreme kada se od drveta stvarala toplina i snaga za život.

Ćumurdžijski zanat je simbol istrajnosti, znanja i poštovanja prema prirodi.

Svaki preostali majstor ćumura danas je čuvar jedne epohe u kojoj se oganj nije gasio lako, a vrednost čoveka merila njegovim rukama i radom.

Ovaj medijski sadržaj deo je projekta ,,Vešte ruke zanatlija zapadne Srbije", u produkciji ,,4N Studija", pripremljen za novinsku agenciju RINA.