Чачак – Свиње моравке су аутохтона сорта која се већ годинама уназад налази пред истребљењем. Тек по неки произвођач одлучује се за ове црне животиње иако е њихово месо узузетно квалитетно и укусно. Горан Бојовић из чачанског села Брезовице, један је од ретких у овом делу западне Србије који већ пола деценије узгаја моравке и тако пркоси статитистици. . На његовом имању од четири хектара слободно пасе око 200 грла свиња.
„Када сам кренуо са узгајањем свиња, нисам желео да направим ниједан корак, а да не будем толико способан, сигуран и задовољан у том послу. Изградио сам објекте, односно, прасилишта, где се женке одвајају, те да може матична служба да ради, како би свака свиња добила своје младунче укрштањем са четири генетске линије. Ширимо целом Србијом, зашто Шпанија да има толики извоз и толике милионе свиња, зашто ми не можемо да гајимо, кад имамо ове планинске врлети погодне за узгајање моравки, рекао је за РИНУ Горан Бојовић из Брезовице.
Поучен искуством из детињства, Горан се одлучио на узгој ове скоро заборављене расе која живи у потпуном складу са природом. Најважније му је да за своју робу има купца, па иако ова грана пољопривреде није у завидној позицији он успева да оствари профит.
„Ова сорта свиња није захтевна за узгој. Хране се искључиво жиром, корењем и свиме што нађу у природи, а да је за њих јестиво. Повремено се дохрањују, махом ујутру и увече. Моравке имају то такозвано мраморисано месо које подразумева ред меса, ред масти. Вепрови могу досатићи висину од oко 130, a свиње око 120 килограма. У квалитету меса нема разлике, већ има само у квантитету јер моравке дају до 10 одсто меса више у односу на мангуице“, каже Горан.
Више меса код моравки није случајност, јер су оне настале средином 19. века у долини Мораве и то од домаће шумадинке, мангулице и увезеног беркшира, а у формирању расе учестовао је и јоркшир, да би се добила раностаснија односно продуктивнија и меснатија свиња од тадашње домаће. Примећено је да моравке чак три пута брже напредује од осталих раса свиња.
РИНА
