Hronika

Под једним кровом два трубачка оркестра

Пожега – Нада и Миле Илић из пожешког села Честобродица имају четворо деце и сви они су трубачи. У њиховој кући свакодневно вежбају два оркестра. Један воде браћа Лазар (14) и Стефан (13) а други сестре близнакиње Марија и Маја (11). Ови тинејџери свакодневно се надмећу ко ће извући виши тон и боље погодити трубачку жицу. А око себе су окупили и дечаке из околних села па су оркестри потпуни. Први су трубе почели да свирају Лазар и Стефан и то као осмогодишњаци, деда Срећко Илић био је тај који је својим унуцима купио прве лимене инструменте. “Ја сам волео трубу, као и моји преци, али нико од нас није свирао. Видео сам да момци имају талента и купио им трубе. Много су вредни и добри, похађају редовну школу али су и ђаци Музичке школе у Пожеги. Свакодневно вежбају, а викендом иду на свирке”, прича за РИНУ поносни деда Срећко. Оба оркестра породице Илић до сад су освајала бројне награде, Лазаров оркестар је 2015, 2017. и 2018. проглашен за најбољи у пионирској конкуренцији на Сабору у Драгачеву. “Од малена сам знао да ћу бити трубач. Пробе су нам заједничке, мојих девет чланова и Мајиних осам, сви станемо у дедину кућу и онда грувамо - казао нам је Лазар и присетио се своје прве зараде. “То је било две хиљаде динара, свирали смо комшији и добили тај новац. Није то била нека велика свота, али нама је значила. Сада свирке ипак мало више наплаћујемо, па зарађујемо пристојан џепарац”, наглашава Лазар. То што трубу махом свирају мушкарци за Марију и Мају није био проблем, савладале су све вештине и раме уз раме стају са браћом. “Посматрале смо њихове пробе и пожелеле да и ми свирамо. Рекле смо деди нашу жељу, па је и нама купио трубе. Иде нам одлично. Ја сам капелница оркестра, и код мене је оркестар утегнут, а чланови сложни, као један - казала нам је Маја, из чије трубе излазе мекани, јасни тонови, снажни и чисти, иако то никад нико не би рекао када би видео њено детиње ситно тело. Највећи циљ Лазара, Стефана, Маје и Марије јесте да се ускоро попењу на велику бину на Сабору у Гучи и да у њиховим рукама засија “Златна труба”. РИНА

Пожега – Нада и Миле Илић из пожешког села Честобродица имају четворо деце и сви они су трубачи. У њиховој кући свакодневно вежбају два оркестра. Један воде браћа Лазар (14) и Стефан (13) а други сестре близнакиње Марија и Маја (11).

Ови тинејџери свакодневно се надмећу ко ће извући виши тон и боље погодити трубачку жицу. А око себе су окупили и дечаке из околних села па су оркестри потпуни.

Први су трубе почели да свирају Лазар и Стефан и то као осмогодишњаци, деда Срећко Илић био је тај који је својим унуцима купио прве лимене инструменте.

“Ја сам волео трубу, као и моји преци, али нико од нас није свирао. Видео сам да момци имају талента и купио им трубе. Много су вредни и добри, похађају редовну школу али су и ђаци Музичке школе у Пожеги. Свакодневно вежбају, а викендом иду на свирке”, прича за РИНУ поносни деда Срећко.

Оба оркестра породице Илић до сад су освајала бројне награде, Лазаров оркестар је 2015, 2017. и 2018. проглашен за најбољи у пионирској конкуренцији на Сабору у Драгачеву.

“Од малена сам знао да ћу бити трубач. Пробе су нам заједничке, мојих девет чланова и Мајиних осам, сви станемо у дедину кућу и онда грувамо - казао нам је Лазар и присетио се своје прве зараде.

“То је било две хиљаде динара, свирали смо комшији и добили тај новац. Није то била нека велика свота, али нама је значила. Сада свирке ипак мало више наплаћујемо, па зарађујемо пристојан џепарац”, наглашава Лазар.

То што трубу махом свирају мушкарци за Марију и Мају није био проблем, савладале су све вештине и раме уз раме стају са браћом.

“Посматрале смо њихове пробе и пожелеле да и ми свирамо. Рекле смо деди нашу жељу, па је и нама купио трубе. Иде нам одлично. Ја сам капелница оркестра, и код мене је оркестар утегнут, а чланови сложни, као један - казала нам је Маја, из чије трубе излазе мекани, јасни тонови, снажни и чисти, иако то никад нико не би рекао када би видео њено детиње ситно тело.

Највећи циљ Лазара, Стефана, Маје и Марије јесте да се ускоро попењу на велику бину на Сабору у Гучи и да у њиховим рукама засија “Златна труба”.

РИНА