Чачак – Од давнина је познато да у хладним зимским данима најбље греју вунене чарапе и вунени џемпери. И док се данас то у већини случејава купује, некад су то наши стари радили много другачије. Шишањем оваца добијала се најбоља вуна која се касније прела – на преслици.
“То је била права уметност. Кад се преде, кудиља се стави за пас, левом руком се чупа вуна, а десном се окреће вретено и тако добија конац. Онда би се оно мотало у клупка и чувало за плетење. Већином су преле старије искусније жене, а ми тада млађе смо од њих крале занат”, присећа се старих времеана Драгачевка Ракила Стојковић.
Преслице су биле дрвене, најчешће су се правиле од борових грана и правили су их само проверени мајстори. Међутим, могло би се рећи да су оне давна претеча данашњих смс порука, пошто би онај који прави преслицу на њу обавезно уткао и по неку реченицу или слику за оног коме је намењена.
“Већина преслица имала је неку симболику, сваки мајстор у њу жело је да утка своју душу и да нешто поручи. Некад су то биле пријатељске, а некад и љубавне поруке”, рекла је етнолог Снежана Ашанин.
Тада од великог друштвеног значаја, преслице су се налазиле и у богаташким кућама и на дворовима, а често на њима поред љубавних могли су се наћи и политички симболи.
“Верни традицији, мајстори су углавном стављали српска обележја, грб и круну, а касније како су се времена мењала могле су се често видети петокраке. Мајстори који су то радили били су изузетно цењени, а за рад им је требала вешта рука, квалитетно домаће дрво и инспирација”, каже Снежана.
Преслице се данас ретко могу видети, а још ређе их праве мајстори и домаћице користе. Са њиховим одласком у историју стари често кажу да су се времена много променила, а људи постали поприлично нервознији.
“Кад предете сатима, смирите живце, нико тад није пио бенседине”, закључила је Ракила.
РИНА
