Puši se vesela mašina na padinama Suvobora: Nenad je stari zanat nasledio od dede i ne prepušta ga zaboravu - dok je takvih ljudi biće i šljivovice u Srbiji (FOTO)

Gornji Milanovac - Srbija, zemlja među šljivama. Ta rečenica, gotovo kao narodna izreka, nosi u sebi i sliku kazana koji pucketa u jesenje predvečerje, a nekada je ta ista vatra gorela do praskozorja u selima zapadne Srbije. Jer, kako da Srbija bude zemlja među šljivama ako nestane kazandžijski zanat?

Jedan od onih koji ne dozvoljava da se taj plamen ugasi jeste Nenad Starčević iz Pranjana, mladi domaćin koji je kazandžijski zanat nasledio od svog dede i danas ga s ponosom čuva i prenosi.
Njegova priča spaja prošlost i sadašnjost, tradiciju i druženje, rad i uživanje, baš onako kako se to u zapadnoj Srbiji oduvek činilo.

„Kazandžijski zanat sam naučio još kao mali. Pokojni deda je radio taj posao ceo život, što za ušur, što za pare. Meni je sve to bilo zanimljivo, pa sam lako naučio. Danas se ređe dolazi u selo, ali zbog šljive i rakije, imam razloga da se vraćam. Drago mi je da mogu da primenim dedin zanat, da imam dobru rakiju kad dođu prijatelji, rođaci, komšije. Ovo za mene nije samo posao, ovo je povod da se vidimo i družimo“, priča Nenad.

Za njega, kazandžijski zanat nije težak, ali zahteva volju, pažnju i ljubav.

„Ovaj zanat nije teško naučiti, ali ima dosta posla. Tu su vatra, granje, dim, opečeš se, ali kad imaš želju i voliš to što radiš, spojiš lepo i korisno“, kaže ovaj mladi kazandžija, koji uprkos savremenom dobu, ne dopušta da tradicija iščezne.

Nenad skromno dodaje da ne radi mnogo, ali dovoljno da održi duh predaka.

„Iako sam mlad, ne preterujem. Ovo nije moj kazan, pozajmljujem ga od brata, a to se inače naplaćuje kroz ušur. Prošle nedelje sam kod njega pekao rakiju, bilo je deset kazana, sada on meni pomaže. Možda ukupno petnaest kazana ove godine, i to je dovoljno da se tradicija ne zaboravi i da rakija bude dobra“, objašnjava.

Rakija u srpskoj tradiciji nije samo piće, nazivaju je mučenicom, ona je kao simbol života, od rođenja do veselja, od slave do pomena, a Nenad sve to dobro zna.

„Kao i svaki zanat, i ovaj mora da se voli. Nije čist, traži snagu i umešnost. Kao što tesar vidi drvo, tako ja vidim kazan i rakiju. Meni je ovo vraćanje tradiciji, podsećanje na pretke i prilika da se okupe dragi ljudi. Dok ložimo vatru, ispečemo i krompir u žaru ispod kazana“, priča s osmehom.
Dok objašnjava proces pečenja rakije, vidi se koliko poštuje svaki detalj.

„Kazan je star trideset godina. Prošle godine je bio sav sagoreo, ali ga je jedan zemljak popravio, sada izgleda kao nov, a funkcionalnost je ista. U njemu se peče najbolja rakija u ovim krajevima. Komina se sipa, loži se vatra, alkohol se podiže, prelazi kroz lulu u tabarku koja mora biti hladna, i tu nastaje rakija čista, mirisna, prava domaća“, objašnjava Nenad, sigurno i ponosno.

Kao i nekada, pečenje rakije u Pranjanima nije usamljeni posao. Uvek se radi u smenama, uz pomoć prijatelja, braće i komšija. To je događaj koji okuplja ljude, priča priče i čuva vezu između generacija.

U vremenu kada mašine zamenjuju ruke, a brzina preti da izbriše sećanja, priča Nenada Starčevića podseća da je kazandžijski zanat više od tradicije.

Čuvajući kazanandžijski zanat, čuva se i duh Srbije, zemlje među šljivama, među ljudima koji znaju da je vatra pod kazanom koren našeg identiteta i sećanje kada smo kao deca svi voleli krompire iz žara pod lampekom.

Ovaj medijski sadržaj deo je projekta ,,Vešte ruke zanatlija zapadne Srbije", u produkciji ,,4N Studija", pripremljen za novinsku agenciju RINA.