Rada i Jovo ceo život stavili na jedan "tamić" i sa bebom napustili napustili dom: Ovako skoro tri decenije posle Oluje izgleda njihov život u Dragačevu, ipak tužna sećanja su i dalje živa (FOTO)

Lučani - Pre tačno 29 godina Radojka i Jovo Milanko iz Obrovca u Hrvatskoj na stari zeleni "tamić" spakovali su šta su stigli i sa bebom u naručju napustili svoj dom. Znali su u dubini duše da se više nikada neće vratiti i tako je i bilo, Oluja ih je odvela u drugu državu.

- Nikad neću zaboraviti tu kolonu koja se usporeno kretala ka granici. Išli smo malo po malo sve se nadajući da će neko reći - sve je sad u redu, vratite se. Ali, to se nije desilo. Kad smo prešli u Bosnu, shvatili smo da više povratka nema. Devet dana smo putovali i stigli smo u Sombor. Od stvari smo poneli samo ono najosnovnije, jer nam je bilo najvažnije da sačuvamo živu glavu i sina koji je tada imao samo šest meseci", priseća se Jovo za RINU.

Nakon nekoliko meseci provedenih u Somboru, tročlanu porodicu Milanko su kao prognana lica prebacili u Majdanpek. Ni Jovo, a ni Radojka nisu bili spremni za život u tom delu Srbije, pa su se samoinicijativno preselili u Čačak, a zatim i u Dragačevo.

- Taj osećaj kad ste izbeglica među nepoznatim ljudima, ne može se opisati rečima. Samo oni ljudi koji su to preživeli znaju o čemu pričam. Najveći moj strah bio je za dete, a kad smo izvukli žive glave, postali smo svesni da smo ostali bez krova nad glavom. Ipak, bili smo mladi i zdravi i to je bilo najvažnije, pa smo ponovo počeli da se kućimo. Radili smo teške poslove u nadnici, zatim po fabrikama i sve smo prihvatali sa osmehom", rekla je Radojka.

Godine truda ipak su urodile plodom i pre osam godina, počeli su da se bave pčelarstvom. Danas imaju preko 100 košnica, zarada je nekad manja, nekad veća. Ne mogu da zarade mnogo novca, ali ipak je to dovoljno za miran i pristojan život.

- Pre oko devet godina smo se uselili u svoju kuću nadomak centra Guče. Blokove smo dobili, pa smo prvo sazidali kao neki podrum i jedno vreme živeli tu, a zatim smo sagradili sprat i preselili se gore. Većinu radova smo žena, sin i ja sami obavili. Pomagale su nam dosta i naše dobre komšije. Nakon dosta godina provedenih pod kirijom kao podstanari, ova kuća je ostvarenje našeg sna", izjavio je Jovo.

U rodni Obrovac, kako kažu, ne idu baš tako često. Iako ih za to mesto vežu brojne uspomene, njihov dom sada je Srbija koja ih je kad je bilo najteže prihvatala raširenih ruku.

- Kad god odemo tamo, jedva čekamo da se vratimo kući, u Dragačevo. Ovde je sada sve što smo sa svojih deset prstiju stekli. Svi su nas lepo prihvatili i sklopili smo prijateljstva za ceo život", kaže Radojka.

Ovo vredni ljudi su dokaz da i kad vas život dovede na samu ivicu egzistencije, kad izgubite sve, samo ako ste vredni i uporni možete se vratiti na stari kolosek. Predaja nikad nije opcija.