Školovao se u Beogradu, pa se vratio u rodno selo: Ljubisav iz Brodareva ima preko 20 ari pod plastenicima - svi čekaju njegove paprike i paradajz

Prijepolje/Brodarevo – Da je moguće živeti od poljoprivrede i ostati na selu, potvrđuje primer Ljubisava Gojakovića, koji je nakon školovanja u Beogradu odlučio da se vrati u rodni kraj i započne sopstvenu proizvodnju. Na više od 20 ari pod plastenicima, Gojaković danas proizvodi rasad paradajza, paprike, krastavca, dinje i tikvi, koje plasira na pijacama u Brodarevu i Priboju, ali i širom prijepoljskog kraja. U njegovim plastenicima ovih dana je pun intenzitet proizvodnje.

- Ovde trenutno imamo oko 6.000 saksija krastavaca, paradajza, lubenica, dinja i tikvica. Tu su i kontejneri koji tek treba da se pikiraju, pa očekujemo da ukupna proizvodnja dostigne između 12 i 13 hiljada sadnica ove godine“, kaže Gojaković za RINU. 

Kako objašnjava, proizvodnja rasada u velikoj meri zavisi od vremenskih uslova, naročito temperature.

- Sve zavisi od temperature, posebno od noći. Ako su noći hladne, a dani topli, biljka doživljava šok i sporije napreduje. Kada se temperature ujednače, tada biljka krene da buja. Sada su noći toplije i to se odmah vidi – biljke su krenule u pun rast“, ističe on.

U proizvodnji koristi uglavnom hibride, ali ne odustaje ni od tradicionalnih sorti.

- Najviše radimo hibride poput Amatia i Optime, koji su se pokazali najboljim za naše podneblje. Pored toga, gajimo i domaće sorte kao što su volovsko srce, medeno srce i jabučar, ali u manjim količinama, jer se na tržištu najviše traže hibridi“, kaže ovaj mladi poljoprivrednik.

Osim povrtarske proizvodnje, Gojaković je ove godine proširio gazdinstvo i na druge kulture.

- Posadio sam oko 2.000 sadnica ranog kupusa, a planiramo i proširenje proizvodnje za jesen. Imamo i krompir – ove godine sam nabavio oko 200 kilograma semenskog krompira. Radimo i tikve, tikvice i bundeve, a imamo i mini farmu svinja, pa deo proizvodnje koristimo i za njihovu ishranu“, objašnjava on.

Jedan od najvećih izazova u proizvodnji, ipak, predstavlja voda. Gojaković se trenutno oslanja na sopstveni izvor, ali su sušni periodi već pokazali koliko taj resurs može biti neizvestan.

- Imamo našu vodu na oko šest metara dubine, koristimo je već decenijama i potpuno je ispravna za piće. Međutim, prošle godine je već u avgustu počela da presušuje. Nemamo još uvek gradsku vodu, a i kada dođe, ona će biti za domaćinstvo, ne za navodnjavanje. Ako bude problema, snalazićemo se imamo reku i Lim, pa ćemo pumpama dovoditi vodu“, kaže Gojaković.

 Uprkos svim izazovima, ovaj mladi domaćin ističe da se od poljoprivrede može živeti, uz mnogo rada i odricanja.

 - Ovo je moja plata. Nemam drugi posao i živim od ovoga. Ne može čovek da se obogati, jer nemam velike površine, ali može normalno da se živi. Ovo je, kako ja kažem, fabrika pod vedrim nebom – puno rada, ali i sloboda. Sam si svoj gazda, organizuješ vreme kako hoćeš i ne zavisiš ni od koga, poručuje Gojaković.