Чачак – Након што су у новембру 1918. године силе Антанте и Немачке склопиле примирје у железничком вагону у Компијену, српским супругама, мајкама, синовима, стигла је слобода, али не и кости њихових најрођенијих из бојних поља далеко од завичаја, који су своје животе дали за отаџбину. Да се јунаци из Првог светског рата не би заборавили, подизана су камена обележја, који подсећају на везу предака и потомака. У народу познати као крајпуташи, највише их има у западној Србији, где сећају на претке и говоре о томе да је много људи мобилисано у ратове из којих се нису вратили.
„Нема села у ком нема крајпуташа. Они имају велики значај и представљају огромну емоцију ових својеврсних дневника забележених у камену. Сведоче о једном тешком времену и великим емоцијама. На тим каменим обелжјима уписан је читав низ оних, којима се не зна гробно место, а чија имена се могу наћи и данас на Зејинтинлику и наравно да је Плава гробница однела много и ми не знамо тачно колико“, рекао је за РИНУ, Милош Гостиљац из чачанског села Липница.
Он сматра да се зарад неких будућих времена ови записи не смеју заборавити, јер крајпуташи предстваљају јединствено наслеђе из прошлости на које Срби треба да буду поносни.
„Морамо све то објединити у будућим временима и заузети реалан став", закључио је он.
Ова спомен обележја су музеји под ведрим небом, имају богато етнографско значење и у знак сећања на ратнике и сељаке, породице су их подизале поред друмова.
„Њихови рођаци су хтели да оставе белег, а такође и на духовном нивоу то много значи, јер душа умрлога мора да нађе свој пут до куће, а пут, односно његова кућа је споменик, камен на коме је урезан обично читав лик, најчешће у војном или народном оделу и тако описан читав његов живот и животни пут до трагичне смрти", објаснила је Ивана Ћирјаковић, виши кустос Народног музеја у Чачку.
РИНА
