Лучани – Са осмехом на лицу и секиром на раменима, Гордана Милинковић, из драгачевског села Горњи Дубац бије битку са животом и природом. Иако је имала прилике да живи у граду, ова жена вратила се у планину како би сачувала очево огњиште. Вредна планинка нема дилему – јер дом је тамо где је срце!
“Моја највећа животна жеља јесте да овде у селу имам највећу кућу, може неко у граду да ми поклони и три солитера, не бих била срећна као на очевом имању”, прича Гордана за РИНУ.
У породици Милинковић нема мушке главе и Гордана у Горњем Дубцу живи са сестром. Њих две одржавају домаћинство, а врло често на њиховим женским плећима су и тешки мушки послови.
“Није ни мало лако, морате бити и мушко и женско. Ми цепамо дрва, поправљмо ограду, кров, биле смо и водоинсталатери и електричари, све по потреби”, каже кроз шалу ова вредна жена чији тежак живот откривају само жуљеви на рукама.
Малобројне комшије за Гордану и њену сестру имају само похвалне рече и тврде да су способније и карактерније од већине мушкараца.
“Вредне су раднице, часне и поштене. Оне све раде, одржавју имање, башту, шталу, брину око стоке и обрађују земљу”, похавлио је своје рођаке Љубивоје Милинковић.
Очев аманет је испунила, сачувала је кућу и окућницу од пропадања, а остало је још само да испуни његову последњу жељу која је уједно и њен највећи животни сан.
“Волела бих да нађем свог живорног сапутника, да имам породицу и децу”, каже Гордана.
Онај мушкарац који Гордану изабере за жену сигурно ће бити прави срећник, јер његова жена ем што ће да кува, и тешку дрвену ограду може да поправи као од шале.
РИНА
