Svakog dana sam išao do govornice da je pozovem: Nevenka i Vlastimir proslavili 50 godina braka, ovo je priča o pravoj ljubavi i trajanju (FOTO)

Niš - U niškom Panteleju, Nevenka i Vlastimir Zdravković obeležili su 50 godina braka. Njihova priča osim što beleži jubilej, svedoči o tome da se sreća gradi polako, iz dana u dan, i da ništa ne može zameniti vernost, rad i strpljenje.

Sećanja su im sveža kao da su juče počeli svoj zajednički život. Nevenka ističe koliko je važno kada se prepozna srodna duša.

- Upoznali smo se u Nišu… i odmah sam znala da je drugačiji. Nije bilo tada luksuza, nije bilo poklona, samo iskrene reči i čista emocija. Prošli smo mnogo toga i lepog i ružnog, i lakih i teških momenata, ali nikada nismo posumnjali jedno u drugo. I zato smo tu, evo, pola veka kasnije… naša ljubav je jača nego prvog dana”, priča Nevenka za RINU.

Vlastimir, koji je godinama radio u Sloveniji, kroz osmeh se priseća jednog vremena koje današnjim generacijama deluje kao legenda.

- Svakog dana sam išao do govornice da je pozovem. I kad padne kiša, i kad me stisnu sati posla, ja zovem. Znao sam da me čeka. To mi je davalo snagu. Četvrtog jula smo jedno drugom rekli: zauvek… Nije bilo mnogo priče. I evo… pedeset godina kasnije, ništa nismo izgovoreno porekli,“ rekao je Vlastimir.

Stigli su i njihovi prijatelji iz mladosti, Janez i Slava, koji su prešli stotine kilometara da bi bili uz njih. Janez se seća početaka kao da gleda stari film vredan svake pažnje.

- Vlastimir je bio radnik kakvog poželiš, vredan, pošten. Vozio sam ga kući posle posla i sećam se kako je žurio, kao da ga nešto vuče. Nisam morao ni da pitam, znam da ga je tamo čekala ljubav. I danas kad ih gledam, srce mi biva puno. Neki se ljudi rode jedno za drugo“, priča Janez.

Slava, ganuta emocijama, dodaje:

- Nevenka mi je kao sestra. Godinama smo delile sve i radost i brigu. Pedeset godina njenog i Vlastinog braka nisu samo brojke. To je jedna od najpoštenijih, najiskrenijih ljubavnih priča koju znam. I ponosna sam što sam deo nje“, kaže ona.

Njihova deca, Emilija i Mihailo, odrasla su uz vredne roditelje koji su im davali više primerom nego rečima. Emilija ponosno govori o svojim roditeljima sa emocijom u glasu.

- Naši roditelji su radili mnogo. Mama je sve držala, tata je donosio hleb. Nisu imali puno, ali ono što su imali, davali su nama. Sećam se večeri kad je tata obećao da će nas povesti na ćevape… pa zakasni, pa se mama brine… a mi čekamo. I to čekanje je bilo sreća. Danas razumem koliko su se žrtvovali“, kaže sa posebnom ljubavlju prema svojim roditeljima.

Mihailo se nadovezuje da se ljubav sa godinama više razume.

- Kad si dete, ne vidiš sve. Tek kad odrasteš shvatiš koliko ljubavi može da stane u jedan stan, jedan sto, jednu nedelju, kada se svi okupimo. Naši roditelji su nas učili da poštujemo i radimo, da se držimo. Ako postoji recept za brak, oni ga žive“, priča sin.

Iako je njihov prvi zajednički dan bio skroman, bez muzike i pompe, ovaj jubilej ispunile su trube, pesma i torta, simbolično, kao pečat koji overava pola veka istrajnosti. Ipak, najjača poruka dolazi iz onoga što se ne izgovara naglas, nego traje. Traje u pogledu Nevenke koja i danas gleda Vlastimira kao i pre 50 godina. Traje u njegovoj ruci koja i danas prvo traži njenu. Traje u deci koja su postala ljudi kakvim su ih roditelji želeli. Prava ljubav ne zahteva da bude savršena, samo da bude istrajna.