„Sveća prati čoveka od rođenja do upokojenja“: Slobodan iz Ježevice već 29 godina ručno pravi voštanice i čuva jedan od najstarijih srpskih zanata (FOTO)(VIDEO)

Čačak - Voskarski zanat, mirisan i postojan, poput plamena sveće, jedna je od najstarijih veština očuvanja svetlosti u narodnoj i verskoj tradiciji. Još od vremena kada su domovi bili bez električne rasvete, ručna izrada sveća od pčelinjeg voska predstavljala praktičnu potrebu, kao i duhovni čin, svetlost koja obasjava porodično ognjište, crkve i sve tužne i svečane običaje.

Jedna od najčistijih žrtava Bogu, kako kaže jedan od retkih majstora voskarskog zanata Slobodan Vučetić iz čačanskog sela Ježevica.

Danas, kada se većina tradicionalnih zanata suočava sa izazovima savremenog doba, i voskari čuvaju nasleđe koje miriše na med, prirodnu čistoću i sećanja na vremena u kojima je svaki plamen imao priču predaka i neraskidivu vezu sa potomcima.

Slobodan se voskarskim zanatom bavi već 29 godina, a zanat je učio u velikoj svetinji male srpske Svete Gore manastiru Preobraženje u Ovčar Banji. Za njega je ovaj zanat od neprocenjive vrednosti, jer ga je naučio kao mlad čovek da izdržava porodicu, ali i da ostane u veri, radeći posao koji nosi smisao.

„Sveća se provlači kroz čovekov život od rođenja pa do upokojenja, koristi se i za znamenje deteta kada u crkvi kod sveštenika uzima vodicu, za krštenje, venčanje, za upokojenje. Voštanica ima svrhu i namenu kroz ceo čovekov život. Zato i govorim da su te voštanice mnogo bitne, jer se tada ugađa Bogu i prinosi čista žrtva. Tako smo mi u manastiru naučili i njeno značenje i svrhu, pa sam tako počeo i da se bavim voskarskim zanatom. Ušli smo u posao koji traje do današnjeg dana“, kaže Slobodan.

Ističe da se voštanica jedino može raditi ručno, jer vosak kao prirodni materijal sporije hladi i sporije prima toplotu.

„Vosak je prirodan materijal koji se prilagođava čoveku. Mogu da menjam oblik tri do četiri puta dok radim sveću, kao kad premesite jufku za uštipke. Pravi se dužina prema debljini sveće obično oko osam sveća u kilogramu. Radimo desetku, šesticu, peticu, sve po potrebi“, objašnjava ovaj voskar veštih ruku.

On odbacuje uvreženo narodno verovanje da „livenje“ sveće, odnosno kada se sveća „okiti” dok gori na slavskoj trpezi donosi rodnu godinu.

„Fitilj mora odgovarati debljini sveće da bi ravnomerno gorela. Ako je parafinska ili od drugih materijala, stavljaju tanji fitilj pa brže gori. To praznoverje o rodnoj godini nema veze sa crkvenom tradicijom“, pojašnjava Slobodan.

Voskarski zanat ima budućnost, tvrdi on, ali zahteva osećaj i strpljenje.

„Mora da se ima osećaj pri valjanju da bude jednako, leve i desne strane, da sveća bude cilindrična i lepa. Daščicom pod uglom od 45 stepeni pravi se zadnji vrh sveće. Kao kada ručno razvijaš kore za pitu iskustvo presuđuje. Vosak dozvoljava ispravke, za razliku od drugih materijala“, kaže on.

Hlađenje sveća ima posebnu važnost.

„Što duže stoji, sveća sporije gori. Sveža mora da odstoji pre upotrebe. Šestice šest sveća u kilogramu gore i do 18 sati. Radio sam i velike, od pola kilograma za Veliki petak za plaštanicu, koje gore dva dana i dve noći. To jasno govori šta je vosak, a šta nije“, zaključuje Slobodan Vučetić.

Voskarski zanat Slobodana Vučetića čuva svetlost koja je vekovima pratila narod kroz sve najvažnije trenutke života. Ovaj zanat duboko je utkan u pravoslavnu tradiciju i izražava duhovnu čistotu kroz čistu žrtvu Bogu.
U vremenu brzih i veštačkih rešenja, pčelinji vosak ostaje simbol iskonske vere, postojanosti i topline doma.

Dok god sveća plamti pred ikonama, kao i za krsne slave i ostale verske obrede, biće i voskara koji svetlost zanata i pravoslavne vere prenose generacijama koje dolaze.

Ovaj medijski sadržaj deo je projekta ,,Vešte ruke zanatlija zapadne Srbije", u produkciji ,,4N Studija", pripremljen za novinsku agenciju RINA.