Тито је питао збг чега је Црвена звезда изгубила од Борца у Чачку

Чачак – Народни одбор општине Чачак је 25. априла 1962. донео одлуку да се председник Федеративне Народне Републике Југославије, Јосип Броз Тито (1892 – 1980), изабере за почасног грађанина Чачка. У образложењу стоји да се то чини поводом његовог 70. рођендана, по жељи „свих грађана наше комуне у знак захвалнсти за све што је учинио за срећу наших народа, за садашњост и будућност наше социјалистичке земље... братске заједнице слободних и равноправних народа.”
Доживотни председник Југославије сахрањен је на данашњи дан, 8. маја 1980. у београдској „Кући цвећа”, једној од својих резиденција широм државе, уз пажњу и почасти светске јавности. На испраћај су стигле државне делегације 80 земаља са свих крајева планете, а догађај је праћен бираним новинским насловима, какав је, рецимо, изашао у шпанском „Ел паису”: „Умро стари маршал”.
Државник о коме се историја још није усагласила, а питање је да ли ће икад, био је чест гост у чачанском крају, и трагамо по изворима шта је и кад било. То је најпре илустрована брошура „Незаборавни сусрети с Титом” (Чачак 1977), а аутори су Радован М. Маринковић, Милољуб С. Пантовић, Милан Ђоковић. Ту стоји...
„Друг Тито је први пут боравио у родном граду Филипа Филиповића, Косте Новаковића и др Драгише Мишовића септембра 1941... и задржао се неколико часова у кафани `Србија`...
Када је пред подне аутомобил, у којем се налазио друг Тито дошао пред Чачак, њега је дочекао шпалир раздраганог становништва, које га је одушевљено поздрављало... Било је то 25. септембра 1951... сакупила се маса од преко 50.000 људи ... и присуствовала митингу на коме је говорио друг Тито...
Чачак је 24. септембра 1959. освануо искићен заставама и цвећем. Радни људи изјутра су одлазили у свечаном расположењу да би се у подневним часовима још и свечано обучени слили на улице које су убрзо постале тесне. Шпалир се протезао од улаза у град до зграде Среског народног одбора. На улицама је било око 50.000 грађана који су одушевљеним поклицима дочекали и поздравили председника Републике, друга Тита...
На Дан борца, 4. јула 1961, окупила се у Титовом Ужицу велика маса грађана, преживелих бораца и гостију да прогласе 20. годишњицу револуције...међу њима и велики број бораца из чачанског краја. Тада је друг Тито два пута у размаку од два дана посетио Чачак, приликом одласка на прославу у Ужице, и враћајући се отуда...
Прославу Дана Републике 1966. Чачанима је увеличао и друг Тито својим присуством. У недељу, 27. новембра, рано изјутра, на Тргу Ђуре Салаја у Чачку, окупило се око 15.000 грађана да свечано дочека и испрати председника Републике друга Тита на његовом пропутовању за Бајину Башту...
Председник Републике Јосип Броз Тито, са супругом Јованком, боравио је четири дана у западној Србији. Он је у суботу 6. маја 1972. специјалним возом допутовао на Железничку станицу у Чачку... и одржао говор на Тргу устанка у Чачку...
Данас, 4. јуна 1974. кроз наш град пролази друг Тито, председник СФРЈ и Савеза комуниста Југославије. То је седми пут да друг Тито долази у Чачак... У ресторану `Пролеће` друг Тито је разговарао са представницима Општине скупштине и друштвено – политичких организација...”
По истом извору, Јосип Броз је, првог пута, таковски крај посетио 1941, затим 25. септембра 1951, онда 2. октобра 1962. заједно са председником Президијума Врховног совјета СССР – а, Леонидом Брежњевом...
Грађани Горњег Милановца поново су имали прилику да се сретну са вољеним другом Титом 4. јуна 1974...
У књизи стоји и белешка:
„По завршетку посете местима западне Србије, председник Републике друг Тито боравио је 7. јуна 1974. у Ариљу и Ивањици...
Чачански историчар др Милош Тимотијевић аутор је изложбе под насловом „Чачак у доба социјализма (1944 – 1990), фотографија као репрезент политичке моћи” коју је његова матична кућа, овдашњи Народни музеј, приредила 2013.
Он у уводном опису изложбе наводи:
Трећа целина („Свечани дочеци”) представља посебну групу
снимака насталих пре свега приликом доласка Јосипа Броза Тита у Чачак (1951, 1959, 1961, 1966, 1972, 1974), али и других високих руководилаца (Александра Ранковића, Петра Стамболића, Милке Минић, Милоша Минића, Драже Марковића, Ивана Стамболића), а које приказују „јединство народа и руководства”. Град је позорница овог „спектакла”, посебно његов централни манифестациони трг.
Читав догађај је заправо режија која сеже од дидактике до
карневалског лудизма, при чему маса поступно сама постаје део спектакла, односно ритуала. У оваквој естетској поставци дочека „вође народа” имамо активне масе и харизматичног вођу који „прима” спектакл режиран по унапред задатом вредносном и строго хијерархизованом естетском систему, при којем естетски извршитељи, по правилу, пред масама остају непознати.”
Заједничка прича о Јосипу Брозу и Чачка обновљена је исте, 2013. године, кад је „Политика” донела текст на својој спортској рубрици о фудбалском клубу Црвена звезда, која тече овако...
„На Звездине успехе и неуспехе нико није равнодушан. Тако је од њеног оснивања. Првак је постала тек 1951, али је пре тога три пута освајала Куп Југославије (1948, 1949. и 1950). Њене прве године су све више се обавијене митом, јер се у то време мање записивало, а много више радило. Недавно је заувек отишао њен оснивач Љубомир Секулић, вероватно последњи од оних који су стварали Црвену звезду. На срећу, сачувана су нека његова казивања о Црвеној звезди, сада углавном непозната.
`Поводом штафете 1946. био је пријем код Тита. Општа немаштина, а тамо бомбона у изобиљу`,причао је Љубиша Секулић, први генерални секретар Црвене звезде, касније дугогодишњи члан југословенске мисије у Уједињеним нацијама и учесник седам самита несврстаних. `Кажем Славку Комару, који је стајао поред мене, како би им се фудбалери обрадовали, а он ми каже да узмем, јер нико не гледа – сви су код Тита, који стоји у углу, леђима окренут столу. Ја, стварно, почнем да пуним џепове, кад чујем: Ево га секретар Звезде`. Подигнем поглед, а оно сви гледају у мене! Тито ме руком позове да му приђем. Идем ка њему и размишљам ко ће да ми поверује да је то за играче. А он пита: `Што сте изгубили у Чачку?` У првенству Србије, које је тада било квалификационо за југословенску Прву лигу која је тек требало да се оснује, недељу дана пре његовог рођендана смо изгубили од Борца с 2:1. Почнем да фразирам: како, ето, то више није као у старој Југославији, како се наш спорт у социјализму већ толико развио да су сви напредовали... Тито на то одмахне руком: `Ма, потценили сте их`.

РИНА, Г. Оташевић