Живот у селу или живот у граду? Да ли је преко плота заиста боље?  

Пожега, Ужице - Идила коју село може да пружи, не може заменити ни један кутак града. Са друге стране, они који живе на селу, због обавеза од зоре до мрака, не стижу да уживају у тој идили. У потрази за бољим местом за живот, селу се једни враћају, а други га напуштају. Слободанака Илић велеградску вреву заменила је сеоском тишином. Први пут је дошла у западну Србију онда кад се преселила у пожешко село Горобиље и то из Београда. “Живот у граду увек је стална журба и трчање, са посла кући и обрнуто. Сем тих викенда,али и они су дискутабилни пошто се често ради и суботом и недељом. Мене је љубав довела у ово село, никад пре тога нисам ни размишљала да бих могла живети ван Београда али свидело ми се, немам замерке”, задовољно је рекла Слободанка за РИНУ. Током протеклих пет година навикла се на живот на селу, постала је пољопривредница која брине о башти, овцама, живини… “Често ме пријатељи питају – шта ти би? Како си могла Београд да замениш за ово село? Само им одговорим да бих поново урадила исто и то без размишљања. Овде сам пронашла своју оазу мира и среће, коју светла ниједног града не могу да замене”, јасна је ова сад већ мештанка Горобиља. А у породици Никитовић из оближњег села Злакуса сасвим другачија ситуација: “Обоје моје деце отишло је за Београд. Ниједно није остало у селу, горе су студирали и одлучили да остану јер сматрају да село не може много тога да им пружи”, изјавила је Мира Никитовић. Поред Никитовића, још је младих из овог села који су се определили да напусте породична домаћинства и оду трбухом за крухом, а Мира каже да су ипак можда донели добру одлуку. Њен живот на селу био је пун одрицања и рада, а мало времена је имала за себе. “Музла сам краве, правила сир и кајмак. Радила на имању тешке послове, много је теже било раније јер смо улагали више физичке снаге, за разлику од данас кад доста тога одраде машине. А кад се заврше послови на имању, увек су ме чекале породичне обавезе у кухињи и око деце. Потроши се и умори човек од свог тог напорног рада”, прича Мира. Миленко Глишић успео је своју породицу ипак да задржи у Злакуси и сматра да се успети на селу може једино ако се ослањате на своје најближе. “Потребно је да и даље остане као некад, да остане комплетна породица која се неће разједињавати. Данас је дошло неко чудно време, кад нико ни са ким не може заједно. Снајка са свекрвом, отац са сином. У раздвајању не може да се опстане и да се ради пољопривреда, потребна је породична слога и заједнички труд”, наглашава овај домаћин. Мерећи све мане и предности да ли живети у селу, или живети у граду вечита је дилема и клацкалица, са само једним наизглед једноставним питањем – да ли је преко плота боље? Регионална информативна новинска агенција (РИНА)