Zrak sunca nekad čekam i po sat vremena: Mladi Branko iz Čačka u digitalnoj eri želi da sačuva duh zavičaja - njegove fotografije govore više od 1.000 reči

Čačak - U vremenu kada tehnologija nezaustavljivo menja svet oko nas, često zaboravljamo na jednostavne trenutke koji su nas oblikovali. Zvuci prirode, pogled na rodno selo, stari puteljci i senke drveća, sve to bledi pred ubrzanim ritmom svakodnevice.

Ipak, postoje ljudi koji nas, kroz svoj rad i posvećenost, podsećaju na ono što ne smemo da zaboravimo. Jedan od njih je Branko Lukić, autor Instagram profila Pogledi zavičaja.

Kroz pažljivo odabrane fotografije i autentične priče, Branko nas vodi na putovanje kroz prostor i vreme i to pravo u srce zavičaja. Njegove objave nisu samo estetski dopadljive slike i video-snimci sa zavičajnom muzikom, već duboko emotivni zapisi, ispunjeni toplinom, sećanjem i iskrenom povezanošću sa korenima.

- Društvene mreže danas su preplavljene snimcima turističkih destinacija i istorijskih lokaliteta, ali meni su najlepši prizori iz mog sela Brekova. Tu je sve počelo. To je bio moj prvi snimak koji sam podelio. Imam i snimke Kalemegdana, jer i to je nečiji zavičaj. Trudim se da kroz svoj rad podsetim ljude da ne zaborave ko su i odakle potiču“, kaže Branko za RINU.

Branko ističe da zavičaj nije nužno selo, to može biti bilo koje mesto koje u nama budi osećaj pripadnosti.

- Nekome je zavičaj centar Čačka, nekom planina, nekom crkva u kraju. Na mom profilu ima snimaka takvih mesta,  često zaboravljenih, potisnutih, ali prelepih u svojoj jednostavnosti. Iako mali, oni odišu nekom tišinom i monumentalnošću,“ kazao je ovaj momak.

Branko ne koristi veštačku inteligenciju, niti filtere koji menjaju stvarnost, sve beleži prirodnim svetlom i strpljenjem.

- Zrak sunca često čekam i po sat vremena, da se kroz krošnju probije pravo u objektiv bljesne i zablista. To je čarolija koju nijedan algoritam ne može stvoriti,“ pojasnio je on kroz osmeh entuzijaste.

- Sve je to ljubav, ljubav prema korenima. Kažu da nas zavičaj zove u poznim godinama, međutim, mene zove i sada, da li su to samo ti neki lepi prizori koje tamo doživljavam ili su to neke priče oca, dede i babe o tom zavičaju. U svakom slučaju poziv u zavičaj može biti i mobilnio telefon koji svi imamo, koji ima kameru, pa je potrebno samo da odemo u svoj zavičaj snimimo par lepih kadrova i mislim da će se onda mnogi kao i ja zaljubiti u taj hobi i nastaviti da redovnije posećuju svoj zavičaj… To je možda poruka da otvorimo prozor u ono najautentičnije u nama,“ zaključio je Branko Lukić.

Neka „Pogledi zavičaja” i dalje budu prozor kroz koji s ljubavlju gledamo ono što ne smemo da zaboravimo korene, priče, ljude i emocije koje su nas oblikovale. U vremenu brzih slika i prolaznih trendova, neka nas podsete na ono trajno, tiho i iskonsko - zavičaj u srcu.

On kaže da zavičaj nisu samo pejzaži, već i ljudi, priče, običaji, uspomene, a u svoj rad upleo je ogromnu količinu ljubavi.